Filip Ejdus

Odbranom u EU

prkos nedavno postignutom pomaku, proces evropske integracije u Srbiji i dalje teče dosta sporo. Države Centralne i Istočne Evrope potpisale su sporazum o pridruživanju sa EU samo godinu dana nakon demokratskih promena, a kandidaturu za učlanjenje podnele su četiri ili pet godina nakon toga. Hrvatska je takođe samo godinu dana nakon svojih demokratskih promena potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, kandidaturu za učlanjenje je podnela 2003, a dobila već 2004. godine. Srbija očigledno dosta kaska. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju potpisala je osam godina nakon političkih promena, a status kandidata steći će u najboljem slučaju početkom 2011. godine, dakle punih jedanaest godina nakon demokratskih promena.

Uzroci sporog kretanja Srbije ka EU delom se nalaze izvan, a delom unutar Srbije. Što se tiče spoljnih uzroka, njih je nekoliko. Najpre to je zamor od proširenja nastao nakon velikog praska 2004. godine kada je u EU ušlo deset novih država. Zatim proširenje je usporeno i usled okretanja Unije unutrašnjim institucionalnim reformama koje su realizovane stupanjem na snagu Lisabonskog sporazuma krajem 2009. godine. Poslednji spoljni uzrok koji je opteretio proširenje su najpre svetska ekonomska, a zatim i evropska monetarna kriza koja još uvek zaokuplja dobar deo evropske pažnje i energije.

Međutim, uzroci sporog kretanja Srbije ka EU se dobrim delom nalaze i unutar nje same. Veći deo aktuelne političke elite ima opravdanje da je teško postautoritarno i postkonfliktno stanje u društvu nasledio od Miloševićevog režima. Ipak, sporost evropske integracije je zasluga i politike koja je vođena od 2000. godine do danas. Reforme su sprovođene izuzetno sporo, a reformski proces je u nekoliko navrata u potpunosti zaustavljan. Spoljna politika Srbije bila je često reaktivna i introvertna, a njena bezbednosna politika neodređena i na momente šizofrena. Ukoliko se nastavi ovim tempom postoji opasnost da jaz između EU i Srbije, umesto da se smanjuje, počne da se povećava. Frustracija zbog neostvarenih ciljeva kod građana i odlučioca može razviti apatiju u odnosu na EU što bi moglo u potpunosti da paralizuje reforme. Zbog toga je od izuzetne važnosti preuzeti inicijativu i pokrenuti potencijale koji su do sada u procesu evropske integracije ostali neiskorišćeni. Jedan od njih je sistem odbrane.

Odbrambene integracije u EU

Već skoro dvadeset godina EU nije samo moćan ekonomski blok već i sve značajniji globalni bezbednosni akter. Šta više, ona je u poslednjih nekoliko godina munjevito razvijala normativni okvir, institucije i sposobnosti svoje Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike. U decembru 2003. godine je usvojena Evropska strategija bezbednosti, a od 2004. godine funkcioniše i Evropska odbrambena agencija. U poslednjih sedam godina EU je poslala čak 23 civilne i vojne misije na tri kontinenta. Poslednja u nizu je protiv piratska pomorska operacija ATALANTA uz obalu Somalije. Lisabonski sporazum je uveo mnoge novine u ovu oblast, između ostalog obavezu međusobne pomoći u slučaju spoljnog napada kao i mogućnost pojačane odbrambene integracije između manjeg broja zainteresovanih država. Time su širom otvorena vrata za razvijanje multinacionalnih borbenih grupa za brzo reagovanje u kriznim situacijama. Petnaest ovakvih borbenih grupa je već razvilo punu operativnu sposobnost, od kojih su po dve u svakom trenutku dežurne u trajanju od šest meseci. Sve ovo predstavlja zapanjujući napredak za jednu organizaciju koja se do pre samo dvadeset godina uopšte nije bavila odbranom i bezbednošću.

Nažalost, ovaj razvoj je u Srbiji do skora bio gotovo u potpunosti neopažen. Osim nekolicine stručnjaka koji su ukazivali na značaj ove oblasti za proces evropske integracije i sporadičnih političkih izjava, u Srbiji do sada nije gotovo ništa urađeno u ovom pravcu. Šta više, Srbija se i dalje nalazi na samom začelju kolone u regionu po pitanju uključenosti u evropske odbrambene integracije. Hrvatska, Makedonija, Crna Gora i Albanija već uveliko učestvuju u civilnim i vojnim misijama EU, a od 2012. godine učestvovaće i u njenim borbenim grupama. Ovakva pasivnost manje bi zabrinjavala da Srbija nije među najneaktivnijim članicama programa Partnerstva za mir i da nije jedina država u regionu koja se ne kreće ka članstvu u NATO.
Na sreću, politika je veština mogućeg. Uz malo veštine, Srbija bi mogla da otpočne intenzivnu odbrambenu integraciju u Zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku i time neutralizuje skeptične tonove na obe strane. Uz snažnu političku volju i jasnu viziju Srbija može da ode i korak dalje od toga. Ona može da pokrene regionalnu inicijativu i udruži snage sa svojim susedima koji se na putu ka Briselu suočavaju sa sličnim izazovima.

Borbena grupa Zapadni Balkan

Iako proaktivan pristup oblasti odbrane i bezbednosti nije formalna obaveza države koja još nije postala ni kandidat za članstvo on bi predstavljao snažan spoljno-politički adut Srbije u procesu evropske integracije. Ona bi time pokazala da može da bude konstruktivan partner kao i da može da doprinese bezbednosti Evrope. Ukoliko želi da ubrza proces evropske integracije i da nadoknadi izgubljeno vreme Srbija nesumnjivo treba da, mnogo pre sticanja punopravnog članstva, otpočne i svoju odbrambenu integraciju u EU. Jedan od načina da to učini jeste da u periodu između 2010. i 2020. godine zajedno sa ostalim državama razvije borbenu grupu Zapadni Balkan. Stvaranjem zajedničke borbene grupe države Zapadnog Balkana bi učinile simboličan gest ne samo istorijskog pomirenja među narodima na ovom prostorima već i nagoveštaja nove ere u kojoj bi region od bezbednosnog tereta za EU prerastao u bezbednosni dobitak.

Stvaranje borbene grupe Zapadni Balkan ima nekoliko prednosti. Prvo, kulturne i jezičke sličnosti koje postoje na Zapadnom Balkanu bi olakšale komunikaciju unutar borbene grupe. Jezička interoperabilnost je izuzetno važan kohezioni faktor svake međunarodne vojne integracije. Iz iskustva je poznato da čim opali prvi metak svako počne da priča na svom jeziku, što u ovom slučaju ne bi bio problem. Drugo, učestvovanje u mnogobrojnim regionalnim inicijativama, članstvo u programu Partnerstvo za mir i prihvatanje NATO standarda učiniće ove vojske tehnički i organizaciono interoperabilnim. Iako su njihove doktrine nacionalno obojene, činjenica da je nekoliko vojski Zapadnog Balkana izraslo iz bivše JNA, u izvesnoj meri utiče na sličnost u obuci. Pri tom, vojske na Zapadnom Balkanu koriste slično naoružanje i vojnu opremu, koji su u dobroj meri nasleđeni od JNA. Treće, ovakav regionalni pristup doprineo bi razvoju međusobnog poverenja između nekada zaraćenih strana. Baš kao što je francusko-nemačka brigada osnovana 1987. godine predstavljala simbol ujedinjene Evrope, tako bi i Borbena grupa Zapadni Balkan mogla da predstavlja simbol trajnog pomirenja država i naroda regiona integrisanog u EU. Osim toga, ovakav angažman doprineo bi integraciji odbrambene industrije, usaglašavanju zajedničkih programa modernizacije i nabavke naoružanja i vojne opreme. Zajedničko iskustvo u oblasti odbrambene politike pozitivno bi uticalo na jačanje poverenja kako unutar Zapadnog Balkana, tako i između zemalja Zapadnog Balkana i EU. Multinacionalna borbena grupa, sastavljena od nekada zaraćenih strana, mogla bi da predstavlja izuzetno snažan simbolični doprinos Zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici EU. Time bi EU ojačala svoju poziciju „meke super sile“, koja je u stanju da ratom zahvaćene regione transformiše u bezbednosne zajednice, a „neuspešne države“ u uspešne demokratije.

Reči u dela

Proaktivna politika Srbije u odnosu na Zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku mogla bi da ubrza integraciju Srbije u EU. Stvaranje Borbene grupe Zapadni Balkan utišalo bi skeptične tonove u Evropi, omekšalo tenzije u regionu i doprinelo prevazilaženju kako zamora od proširenja tako i apatije u odnosu na EU. Još značajnije, time bi bili postavljeni temelji bezbednosne zajednice na Zapadnom Balkanu, i samim tim «bezbedne Evrope u boljem svetu». Realizacija vizije Borbene grupe Zapadni Balkan do 2020. godine bila bi u najboljem interesu ne samo Republike Srbije i ostalih država Zapadnog Balkana, već i u interesu celokupne Evropske unije. U poslednjih nekoliko godina, beskrajno puta smo čuli kako vojska ne služi samo za odbranu zemlje već kako ona predstavlja i moćan spoljno politički instrument. Do sada su za ovu teoriju verovatno čuli i vrapci na Tašmajdanu. Vreme je da se teorija pretvori u praksu, a reči u dela.

Tekst «Odbranom u EU» predstavlja sažetak analize i ideja iznetih u predstojećoj publikaciji Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. Videti: Filip Ejdus, Marko Savković i Nataša Dragojlović, Ka Borbenoj grupi Zapadni Balkan: vizija odbrambene integracije Srbije u EU 2010-2020, Beogradski centar za bezbednosnu politiku, Beograd, 2010.

Peščanik 24.6.2010.

Metaforat

Srbija je u ratu. To su poslednjih nedelja u nekoliko navrata građanima poručili predsednik Boris Tadić i ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Međutim, za razliku od prethodnih ratova koje je vodila Srbija ovog puta nije u ratu ni sa susedima ni sa NATO savezom, već sa organizovanim kriminalom. Neupućeni posmatrač mogao bi se zabrinuti da su do sada srpske vlasti bile u dobrim odnosima sa kriminalcima ali da će zbog spora koji je nemoguće rešiti mirnim putem, vlada svoju politiku morati da nastavi drugim tačnije vojnim sredstvima. Srećom, ili tačnije rečeno nadajmo se, ni jedno ni drugo nije tačno pošto se radi o metafori. Međutim, upotreba ratnih metafora je takođe razlog za zabrinutost, jer kao što Moizes Naim upozorava “kada god ih političari predlože, slede loše politike”.

Da se podsetimo, ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović još 2001. godine najavio je rat protiv organizovanog kriminala. Američki predsednici posebno su poznati po sklonosti da objavljuju razne metaforičke ratove – Lindon Džonson je poveo rat protiv siromaštva, Ričard Nikson protiv raka i droge, Bil Klinton protiv gojaznosti, a Džordž Buš mlađi protiv terorizma. Ratne metafore su u poslednjih nekoliko decenija prodrle u sve pore javnog diskursa. Ratuje se protiv korupcije, pušenja, side, gusara, švercera pa čak i protiv komaraca.

Česta upotreba ratnih metafora je simptom vremena u kome se sve slabije raspoznaju tradicionalne granice između međunarodne i unutrašnje politike, vojske i društva ili rata i mira. Dok se metaforički ratovi objavljuju na sav glas oni pravi ratovi često se eufemistički nazivaju humanitarnim operacijama, upravljanjem krizom ili protivpobunjeničkim aktivnostima. Srbija takođe nije učestvovala u ratovima u Bosni i Hrvatskoj, zar ne?

Objavljivanje metaforičkih ratova je takođe simptom duboke krize demokratskog legitimiteta usled koje se logika vladanja sve više oslanja na upravljanje strahovima građana. U savremenoj “postherojskoj eri”, kada je pravi rat postao nepopularan, političari rado koriste ratne metafore kako bi pridobili podršku, ujedinili građane oko vlasti i povećali svoj manevarski prostor za sprovođenje određene politike. Upotreba ove metafore može i da ima za cilj ostvarivanje užih političkih interesa pošto je dobro poznato da “predsednika ne treba menjati u toku rata”. Ipak, iskustvo govori da je objavljivanje ratova društvenim problemima ne samo opasno već i da uglavnom završava neuspehom.

Metaforički ratovi opasni su zbog toga što otvaraju prostor za upotrebu mera koje inače ne bi bile legitimne – od ograničavanja građanskih prava, preko nepoštovanja podele vlasti pa sve do upotrebe vojne sile. To i dalje ne znači da vlast u Srbiji ima svesnu nameru da rat protiv organizovanog kriminala vodi antidemokratskim sredstvima. Ipak, dobro je poznato da način na koji govorimo o nekoj stvari utiče na način na koji mislimo o njoj, a način na koji mislimo utiče na način na koji delujemo. Jezik nije puka refleksija stvarnosti već ima važnu ulogu u njenom konstituisanju. O tome najbolje svedoči agresivni i kontraproduktivni avanturizam u koji su SAD odveli kako rat protiv droge tako i rat protiv terorizma. Shvativši da je pogrešna metafora stvorila pogrešni mentalitet i pogrešne politike predsednik Barak Obama je nakon dolaska na vlast zabranio Pentagonu da upotrebljava termin globalni rat protiv terorizma.

Objavljivanje rata društvenim problemima uglavnom završava neuspehom pošto je rat pogrešna metafora za njihovo razumevanje i loša osnova za osmišljavanje dobre politike. Metaforom rata organizovani kriminal se implicitno predstavlja kao zlo koje se nalazi izvan države i društva. Stvarnost je naravno mnogo kompleksnija pošto je organizovani kriminal proizvod države i društva u kome živimo. Još je francuski sociolog Emil Dirkem ustanovio da “ne postoji društvo koje se ne suočava sa problemom kriminaliteta”. Organizovani kriminal po definiciji ne može da postoji bez sprege sa državom i svetom biznisa. Tranziciona društva i slabe države posebno su plodno tle za njegov razvoj. U takvim okolnostima moguće je pobediti organizovanu kriminalnu grupu, kao što je pokazala akcija Sablja 2003. godine ali je veoma teško možda čak i nemoguće u potpunosti iskoreniti organizovani kriminal. U džungli možete da posečete drvo ali na njegovom mestu ubrzo će izrasti novo pošto niste uklonili klimatske uslove koji su omogućili da drvo tu uopšte izraste. Pošto nisu uklonjeni uzroci već posledica problema, uništavanjem jedne kriminalne grupe samo se otvara prostor za dolazak nove. Nepromenjena domaća i međunarodna potražanja za ilegalnim robama i uslugama, ekonomska kriza i nezaposlenost, slabost države i njen geografski položaj proizvešće nove kriminalne grupe. Uništavanje Zemunskog klana otvorilo je prostor klanu Darka Šarića. “Pobeda” države nad Šarićevim klanom omogućiće novim grupama da preuzmu postojeće veze i tržište.

Metafora rata stvara pojednostavljenu manihejsku sliku sveta u kome se vodi nemilosrdna borba za opstanak između “nas i njih”. Njenom upotrebom se razvijaju maksimalističke i nerealne ambicije o neophodnosti brze i totalne pobede nad ovim “zlom”. Objavljujući rat kriminalu još 2001. godine tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović obećao je: “Iskorenićemo mafiju na ovim prostorima. Jednostavno to je pitanje: mi ili oni”. Devet godina kasnije ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić u sličnom tonu najavljuje “totalni rat protiv kriminala” i odlučno poručuje da “što se nas tiče, mi ćemo ostati na ovom smeru sve dok ne pobedimo. Ovaj rat ćemo dobiti”. Dobro je poznato kako je završen onaj prethodni rat. Zato, ako je vlast namerila da se ozbiljno uhvati u koštac sa organizovanim kriminalom neka za početak odbaci metaforu rata.

Peščanik 24.5.2010.

Da li Izrael treba da napadne Iran?

Jedan od najopasnijih bezbednosnih izazova današnjice predstavlja mogućnost da Islamska Republika Iran razvije nuklearno naoružanje. Razloga za zabrinutost nemaju samo Amerika i Evropa, koje sa Iranom imaju veoma zategnute odnose još od islamske revolucije 1979. godine, već i ostale bliskoistočne države. Razvijanjem nuklearnog oružja, Iran bi postao regionalni hegemon čime bi bila poremećena veoma osetljiva politička i vojna ravnoteža snaga na Bliskom Istoku. Politička ravnoteža snaga bila bi pomerena u korist islamskog fundamentalizma koji već dugo tinja i preti da se rasplamsa po čitavom regionu «šireg Bliskog Istoka» koji se prostire od Zapadne Sahare do Pakistana. Vojna ravnoteža snaga bila bi pomerena u korist Irana. Arapske države, a pre svih Saudijska Arabija, dobile bi snažan podsticaj da i one razviju kapacitete za nuklearno odvraćanje što bi ubrzo moglo da pokrene spiralu kvalitativne i kvantitativne trke u naoružanju i dovede do nuklearizacije čitavog regiona.

Dan kada će Iran imati sposobnost da napravi nuklearnu bombu sve je bliži. Uprkos ekonomskim sankcijama, diplomatskim pritiscima i vojnim pretnjama Iran je, prema svim raspoloživim saznanjima, uključujući tu i ona do kojih je došla Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA), nastavio da obogaćuje uranijum. U septembru prošle godine otkriveno je novo nuklearno postrojenje nedaleko od grada Koma. Nemački list Spiegel je krajem januara ove godine objavio i deo poverljivog obaveštajnog dosijea prema kome postoji tajna vojna grana iranskog nuklearnog programa direktno odgovorna iranskom ministru odbrane. Konačno, na trideset jednu godišnjicu od islamske revolucije 11. februara ove godine iranski predsednik Mahmud Ahmedinedžad je izjavio da je Iran postao “nuklearna država”. Iako je Iran obogatio uranijum do nivoa od čak 20% Ahmedinedžad je ipak tom prilikom saopštio da za sada ne postoji odluka da se napravi nuklearna bomba. Međutim, nuklearni eksperti procenjuju da je vreme koje je Iranu neophodno da uranijum obogati do nivoa potrebnog za atomsku bombu sada postalo izuzetno kratko.

Ukoliko Iran u poslednjem trenutku ne odustane od daljeg obogaćivanja uranijuma, što je teško očekivati, procenjuje se da će imati sposobnost da napravi nuklearnu bombu već tokom 2010. godine. Po svemu sudeći SAD nisu spremne da vojnom intervencijom zaustave Teheran. Obaminoj administraciji trenutno su zavezane ruke kako zbog ekonomske krize tako i zbog zaglavljenosti i prerastegljenosti u Avganistanu i Iraku. Međutim, dok je iranski nuklearni program za Vašington samo jedna od mnogih spoljnopolitičkih glavobolja, za jednu drugu državu ovo može biti pitanje života i smrti, a to je Izrael.

Koliko je Izraelski napad na Iran verovatan?

Iranski predsednik je u nekoliko navrata pozvao na uništenje jevrejske države. Izrael se pribojava da bi Teheran svoju tehnologiju i know-how za razvoj nuklearnog naoružanja mogao dati Hamasu i Hezbolahu – organizacijama koje finansijski i vojno podržava i koje takođe pozivaju na uništenje Izraela. Ovakav scenario, iako za sada malo verovatan, u Jerusalimu se sve više tumači kao egzistencijalna pretnja po opstanak jevrejske države. Ahmedinedžadovo negiranje Holokausta pogađa Izraelce u najbolniju tačku i svakako da ne doprinosi smirivanju strasti. Izrael je više puta ponovio da će, ukoliko diplomatija ne urodi plodom, morati vojnim sredstvima da spreči Iran da dođe u posed atomskog oružja. Izraelska javnost gotovo da nepodeljeno podržava svoju Vladu u ovim namerama.

Pojedini analitičari smatraju da uprkos pretnjama, Izrael nije spreman da izvrši napad na Iran bez američkog «zelenog svetla». Međutim, Izrael je već dva puta i to veoma uspešno, preduzimao slične preventivne operacije bez prethodnog dogovora sa SAD. Prvi put to je bilo 1981. godine kada je izraelska avijacija uništila nuklearni reaktor Osirak u Iraku, a drugi put septembra 2007. godine kada je bombardovan nuklearni kompleks Al Kibar u Siriji.

Ipak, okolnosti mogućeg napada na Iran danas su radikalno drugačije od onih koje su postojale kako 1981. tako i 2007. godine. Irak je 1981. godine bio u ratu (sa Iranom), a nuklearni reaktor Osirak, koji se nalazio se na površini, već je bio oštećen od strane iranskih snaga. Iran danas nije nisakim u ratu i ima nuklearna postrojenja na barem šesnaest mesta od kojih su dva glavna u Natancu i Komu ukopana duboko ispod površine zemlje. Nuklearno postrojenje Al Kibar u Siriji bilo je dobrim delom na površin,i a čuvali su ga ruski sistemi Tor-M1 koji su inače zaduženi i za protivvazdušnu odbranu Irana.

Teheran je još 2007. godine sklopio sa Mosvkom ugovor o kupovini anti-raketnih sistema S300 koji bi uspeh izraelske vazdušne operacije učinili dosta neizvesnijim. Rusija je zbog pritiska SAD dugo odugovlačila sa isporukom ovog naoružanja Iranu ali je 19. februara ove godine zamenik spoljnih poslova Ruske federacije Sergej Rijabakov najavio ispunjavanje ugovornih obaveza svoje države. Moguće je da se radi samo o diplomatskom manevru Moskve koji za cilj ima podizanje uloga u strateškom nadmetanju sa Vašingtonom oko postavljanja antiraketnog štita u Istočnoj Evropi kao i oko daljeg širenja NATO. Ukoliko se pak radi o ozbiljnoj nameri Moskve da antiraketni sistem S300 zaista isporuči Iranu to bi moglo da pokrene preventivnu izraelsku intervenciju koja ima mnogo veće šanse za uspeh pre nego što pomenuti sistem bude instaliran u Iranu.

Zašto Izrael ne treba da napadne Iran?

Uprkos ozbiljnosti iranske pretnje, samostalna preventivna vojna intervencija predstavljala bi za Izrael krupnu stratešku grešku sa neizvesnim i potencijalno nesagledivim posledicama kako po sam Izrael tako i po ceo Bliski istok.

Prvo, postavlja se pitanje da li bi izraelski napad uopšte bio uspešan. Glavna iranska nuklearna postrojenja nalaze se duboko ukopana ispod zemlje. Osim toga, ova postrojenja zaštićena su debelim betonskim bunkerima koje je veoma teško probiti čak i uz pomoć preciznih bombi za rasturanje podzemnih bunkera. Čak iako bi savršeni uslovi neophodni za obogaćivanje uranijuma u poznatim postrojenjima bili privremeno onemogućeni bombardovanjem, nije poznato da li i gde sve Iran poseduje tajna postrojenja. Takođe, nuklearna postrojenja u Iranu se nalaze na 1500 do 1700 km udaljenosti od izraelskih vazduhopolovnih baza što je mnogo dalje od Osiraka i Al Kibara. Izraelski avioni bi morali da se probiju kroz vazdušni prostor nekoliko susednih država (Jordan-Irak, Saudijska Arabija-Irak, Sirija-Turska) pre nego što stignu do Irana gde bi ih čekao gust sistem iranske protiv vazdušne odbrane. Šanse za delimično veći uspeh imao bi stoga napad balističkim raketama Jeriho. Problem je pak u tome što se mesta sa kojih bi se ovakve balističke rakete lansirale nalaze u blizini naseljenih mesta te bi samo lansiranje Iranci mogli suviše rano otkriti.

Drugo, čak i ukoliko bi bio uspešan, izraelski napad ne bi mogao trajno da uništi iranske nuklearne kapacitete već bi samo mogao možda privremeno da ih onesposobi. Zagovornici intervencije tvrde da bi time bilo kupljeno vreme od šest meseci do tri godine tokom kojih bi možda bilo postignuto diplomatsko rešenje. Postavlja se pitanje da li bi Iran nakon izraelske intervencije bio više zainteresovan da odustane od nuklearnog oružja nego što je to slučaj danas. Sva je prilika da bi se dogodilo upravo obrnuto. Nijedna nuklearna sila u istoriji nije bila napadnuta. Zbog toga je nuklearno oružje, najmoćnije sredstvo odvraćanja od spoljne agresije, dobilo epitet «velikog izjednačivača» moći u međunarodnim odnosima (eng. Great Equalizer). Bez obzira koliko je mala konvencionalna vojna moć jedne države nuklearno oružje se pokazalo kao najbolji garant njenog opstanka u međunarodnom sistemu. Zbog toga, ukoliko je Iran do sada potajno i postepeno radio na razvoju kapaciteta za stvaranje nuklearne bombe, nakon Izraelskog napada iranski napor bio bi brži i odlučniji. Izraelska vojna operacija ne bi predstavljala kraj nego novi početak nuklearnog vojnog programa u Iranu koji bi se verovatno i povukao iz Ugovora u neširenju nuklearnog oružja (NPT).

Treće, izraelski napad bi zasigurno izazvao odmazdu Irana protiv Izraela i to na više načina. Najpre, moglo bi se očekivati da Iran direktno napadne Izrael svojim balističkim raketama Šahab 3 u čijem se dometu nalaze svi izraelski gradovi. Čak i ukoliko anti raketni sistemi Patriot i zaustave ove projektile pre nego što dopru do izraelske teritorije, Iran može pokrenuti raketne napade indirektno preko Hezbolaha i Hamasa protiv kojih Izrael nema adekvatnu zaštitu. Asimetrična iranska odmazda verovatno bi bila usmerena i protiv koalicinih snaga u Iraku i Avganistanu.

Četvrto, velika je verovatnoća da bi izraelski napad na Iran ojačao poziciju Mahuda Ahmedinedžada i konzervativne vladajuće elite na štetu reformističkih snaga. To bi se dogodilo bilo kroz nacionalno ujedinjenje iranskog naroda oko vlasti bilo krvavim obračunom sa «unutrašnjim neprijateljem» pod okriljem vanrednog stanja. Takav razvoj bi na duži rok podrio autentične reformske potencijale koji se u poslednje vreme sve jače ispoljavaju u iranskom društvu. Ovo bi omogućilo dalju radikalizaciju islamske revolucije kako u unutrašnjoj tako i u spoljnoj politici Irana.

Postoje indicije da i sam iranski režim iz tog razloga priželjkuje izraelski napad. Nedavno je New York Times otkrio deo izveštaja Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) da je 2 tone obogaćenog uranijuma preneto iz podzemnih skladišta na površinu navodno radi održavanja reaktora u Teheranu koji proizvodi izotope za medicinsku opremu. Prema izveštaju ove organizacije za održavanje ovog reaktora je potrebno daleko manja količina te se postavlja pitanje pravog motiva ovog poteza. Ovo je navelo pojedine analitičare da posumnjaju da se zapravo radi o pokušaju Iranske revolucionarne garde da izazove izraelsku vojnu intervenciju kako bi se pažnja svetske javnosti preusmerila sa represije nad opozicijom koja se usledila nakon osporavanih predsedničkih izbora održanih u junu prošle godine.

Peto, napad na Iran bi dodatno destabilizovao čitav region. Najpre, izraelsko-palestinski mirovni proces bio bi još snažnije zakovan za mrtvu tačku. Raketni napadi Hamasa iz Gaze i Hezbolaha iz Libana bi sigurno izazvali izraelsku odmazdu koja bi dodatno radikalizovala Palestince i produbila krizu legitimiteta Fataha na Zapadnoj obali. Postavlja se pitanje i kakva bi bila reakcija okolnih arapskih država na izraelski napad. Nije tajna da arapske države na Iran ne gledaju sa prevelikim simpatijama. Režimi u ovim državama takođe vide iranski nuklearni program kao pretnju po sopstvenu bezbednost, a neke možda čak i priželjkuju izraelski napad. Ipak, “arapska ulica” bi u slučaju iransko-izraelskog rata mogla u Ahmedinedžadu videti heroja borbe protiv cionističke okupacije, što bi islamski teroristi iskoristili za napade u Egiptu, Jordanu, Jemenu i drugim državama Bliskog istoka. Dovoljno je da jedna arapska država bude uvučena u konflikt (npr. Liban ili Sirija) pa da izraelsko-iranski rat spiralno odvede u opšti regionalni sukob. Ništa ne ujedinjuje tako snažno kao spoljni neprijatelj. Amr Musa, generalni sekretar Arapske lige stoga je i upozorio da bi izraelski napad na Iran “zapalio Bliski istok”.

Šesto, u slučaju rata sa Izraelom Iran bi verovatno zatvario moreuz Hormuz kroz koji prolazi većina svetske nafte. Ovo bi dovelo do naglog skoka cena ovog energenta na svetskom tržištu što bi na trenutnu recesiju i svetsku ekonomsku krizu došlo kao so na ranu. SAD bi u tom slučaju donele odluku da samostalno ili u okviru NATO vojno intervenišu kako bi obezbedile slobodan protok nafte kroz Persijski zaliv. Argument da se bezrezervna podrška Izraelu kosi sa američkim nacionalnim interesima, koji se u SAD poslednjih nekoliko godina sve snažnije čuje, dobio bi novu potvrdu. Dodatna demonizacija Izraela na Zapadu svakako da bi išla na ruku svim njegovim neprijateljima.

Za Izrael u ovom trenutku postoji samo jedna gora stvar od iranskog nuklearnog oružja, a to je unilateralni izraelski napad na Iran. Najbolji ishod bio bi da Iran odustane od svog nuklearnog programa u zamenu za snažne bezbednosne garancije i ekonomsku pomoć Zapada. Ukoliko tako nešto nije moguće, za Izrael i za ostatak sveta bi bilo bolje da počnu da se spremaju da žive u svetu u kome Islamska Republika Iran ima nuklearnu bombu. I da se nadaju da, kako tvrdi otac teorije međunarodne politike Kenet Volc, «nacije koje poseduju nuklearno oružje imaju snažan podsticaj da ih koriste odgovorno».

Peščanik.net, 06.03.2010.

Vojno neutralna Srbija i “nova” evropska bezbednosna arhitektura

Tokom svoje nedavne posete Beogradu ruski predsednik Dmitri Medvedev još jedanput je ponovio svoju kontroverznu ideju o novoj bezbednosnoj arhitekturi u Evropi. Srbija će, prema njegovim rečima, igrati u ovom novom sistemu “veoma značajnu ulogu”. Dan kasnije, nakon sastanka sa srpskim ministrom unutrašnjih poslova ruski ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu je ponovio kako će “Srbija kao deo Evrope biti deo zajedničke koncepcije evropske bezbednosti”. Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić se prvi našao na udaru novinarskih pitanja. Ipak, on nije mogao ni da potvrdi ni da opovrgne ovu informaciju istakavši kako o tome nije razgovarano tokom njihovog sastanka kao i da ta tema uopšte i “nije u njihovim resorima”.

Usledila je mešavina veselja, straha i zbunjenosti. Dok je jedan deo javnosti već počeo da slavi vraćanje pod skute majke Rusije, drugi su prestravljeno u ovome videli medveđi zagrljaj koji Srbiju pretvara u rusku guberniju. Većini nije bilo jasno o čemu se zapravo radi. Međutim, celu stvar je razjasnio nedelju dana kasnije samouvereno zbunjeni predsednik Boris Tadić izjavama da su “sve evropske države prihvatile inicijativu gospodina Medvedeva” i da mu nije jasno “zašto se samo kod nas čuju glasovi da Srbija treba da bude jedina zemlja koja će odbiti tu inicijativu”. Poslednje atome sumnje je ipak pokušao da odagna zbunjujuće samouvereni ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić izjavama u Utisku nedelje da su “sve zemlje Evropske unije (su) deo dijaloga, deo dijaloga je i Srbija i ovo je zaista jedno lažno predstavljanje naše želje da učestvujemo u dijalogu kao naš antievropski ili, ne znam, uslovno rečeno, antizapadni stav […] Spoljna politika Srbije je kristalno jasna. Mi smo vojno neutralna zemlja, mi smo dobar prijatelj Rusije i budući član Evropske unije. To je spoljna politika ove zemlje”.

Međutim, postavlja se pitanje da li je baš cela Evropa prihvatila rusku inicijativu kako kaže predsednik i da li je naša spoljna politika baš tako kristalno jasna kako tvrdi ministar spoljnih poslova?

Evropska bezbednosna arhitektura

Kako bismo mogli da razumemo rusku ideju o novom sistemu bezbednosti u Evropi, uputno je najpre osvrnuti se na postojeću evropsku bezbednosnu arhitekturu. Najpre je važno napraviti jednu terminološku ogradu. Reč arhitektura potiče od grčke reči arhitekton što znači “vrhovni graditelj” i može da navede na pomisao da postoji nekakva jasno i dobro isplanirana struktura u kojoj svi elementi imaju svoju preciznu funkciju i deluju skladno kao celina, nešto kao grčki hram. Međutim, potojeća evropska bezbednosna arhitektura bi se pre mogla uporediti sa “divljom gradnjom”, u kojoj su institucije sa preklapajućim nadležnostima nastajale ad hoc i to u istorijskom periodu od preko 60 godina. Postojeća post-hladnoratovska arhitektura bezbednosti u Evropi bi se mogla opisati i kao kompleksna mreža više ili manje koordinisanih institucija putem kojih evropske države nastoje da upravljaju zajedničkim bezbednosnim problemima. Sve ove institucije možemo podeliti u tri grupe.

U prvu grupu spadaju one institucije koje su nastale u okviru zapadne bezbednosne zajednice. To su Evropske zajednice (EC) odnosno EU, Severnoatlantski savez (NATO) i Zapadno evropska unija (WEU). Iako su nastale tokom Hladnog rata – NATO 1949, EZ 1951, WEU 1954 – nakon pada Berlinskog zida doživele su temeljnu transformaciju. NATO je povećao svoje članstvo sa 16 na 28 članica šireći se na države nestalog Varšavskog pakta. Pored toga, od čisto vojnog sistema kolektivne odbrane on je postao sistem kolektivne bezbednosti koji deluje i van svojih granica. Evropske zajednice su dobile političku dimenziju kroz stvaranje EU 1992. godine kao i vojnu dimenziju nakon usvajanja deklaracije iz St. Malo-a 1998. godine. EU danas ima svoju Evropsku bezbednosnu i odbrambenu politiku (ESDP) pod čijim okriljem je od 2003. godine poslato 23 civilne i vojne misije od Prištine do Kabula. Lisabonski sporazum koji će reformisati EU sadrži i Klauzulu o međusobnoj pomoći koja, u određenoj meri, podseća na član 5 Vašingtonskog sporazuma kojim je osnovan NATO savez. Osim toga, i EU se u nekoliko talasa proširenja nakon Hladnog rata proširila sa 12 na današnjih 27 država članica. Konačno, WEU osnovana 1954. godine je nakon 30 godina neaktivnosti sredinom osamdesetih godina bila reaktivirana da bi deset godina kasnije de facto bila i utopljena u EU.

U drugu grupu institucija evropske bezbednosne arhitekture spadaju one institucije koje su nastale uglavnom nakon završetka Hladnog rata oko Ruske federacije. To su Zajednica nezavisnih država (ZND) osnovana 1991. zatim Evroazijska ekonomska zajednica (EAEC) nastala 2000. godine kao i Ugovor o kolektivnoj bezbednosti (CSTO) potpisan 2002. godine. Sve tri organizacije nastale su sa ciljem da se konsoliduje post-sovjetski prostor i omogući ekonomska, politička i bezbednosna saradnja između Ruske federacije i bivših sovjetskih republika. Dosadašji uspeh ovih organizacija je na daleko manjem nivou od zapadnih organizacija na koje su se one i ugledale. Na primer CIS nije uspeo da spreči oružani sukob između njenih članica Gruzije i Rusije u avgustu 2008. godine te je Gruzija zbog toga ovu organizaciju i napustila. Integracija država u okviru CSTO je daleko manja nego u okviru NATO i svodi se na povremene zajedničke vojne vežbe. EAEC, osnovan umnogome po ugledu na EU, se nalazi još uvek na samom početku ekonomske integracije.

Konačno, u treću grupu spadaju institucije koje su nastale u cilju povezivanja dve gore pomenute grupe država radi uspostavljanja panevropske bezbednosne saradnje. Najvažnija među njima je Koneferencija za evropsku bezbednost i saradnju (CSCE). nastala potpisivanjem Završnog akta u Helsinkiju 1975. godine, a koja je 1995. godine prerasla u Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE) i koja danas broji 56 država članica. Ostale panevropske bezbednosne institucije nastale su nakon završetka Hladnog rata. To su na primer Savet za evroatlantsku saradnju nastao 1991. godine koji 1997. prerastao u Evro-atlantski savet za saradnju, zatim NATO program Partnerstvo za mir (PfP) pokrenut 1994. godine kao i Savet NATO-Rusija lansiran 2002. godine. Institucije iz ove treće, panevropske grupe su izuzetno značajne jer u bezbednosnu jednačinu uključuju i Rusiju bez čije konstruktivne uloge su mir i bezbednost u širem evropskom regionu nezamislivi.

Iako za kompletnu listu institucija i aranžmana ovde nema mesta, veoma je važno spomenuti još i Sporazum o konvencionalnim snagama u Evropi (CFE). Ovaj sporazum je potpisan 1990. godine sa ciljem da se ograniče količine konvencionalnih oružanih snaga i sposobnosti tada postojećih blokova. Tokom samita u Istanbulu 1999. godine CFE je delimično izmenjen i usaglašen sa novonastalim post-hladnoratovskim okolnostima. NATO države su pak odbijale da ratifikuju izmenjeni sporazum dok god se Rusija ne povuče sa moldavske i gruzijske teritorije. Zbog toga, zatim zbog stvaranja dugoročnih NATO baza u Rumuniji i Bugarskoj kao i zbog tada najavljivane namere SAD da izgradi antiraketni štit u centralnoj Evropi, Rusija je u julu 2007. godine suspendovala CFE koji je sve do danas u blokadi.

Nesumnjivo je da sistem evropske bezbednosti nije savršen. Ključne institucije su nastale tokom Hladnog rata ali su se za sada manje ili više uspešno transformisale. Najveći problem trenutno predstavlja činjenica da se Rusija, koja želi da povrati status velike sile ako ne i supersile koji je nekada uživao SSSR, oseća isključenom iz dominantnih tokova integracije u Evropi.

Rusija nakon Hladnog rata

Kraj Hladnog rata predstavljao je pobedu za Zapad ali poraz i poniženje za Rusku federaciju. Dok su se NATO i EU trijumfalno širili ka Istoku Evrope, Rusija je pokušavala da izađe na kraj sa unutrašnjim problemima kako tranzicije tako i oružane pobune u Čečeniji. Ipak, odnose sa Zapadom tokom vladavine Borisa Jeljcina (1991.-1999.) karakterisalo je približavanje interesa. Moskva je tokom devedesetih, doduše bez mnogo uspeha, pokušavala Zapadu da stavi do znanja, da sa njenog stanovišta, proširenje NATO ka ruskim granicama ne doprinosi poboljšanju evropske bezbednosne klime. Ona se kao članica OSCE zalagala da ova organizacija bude centralni element evropske bezbednosne arhitekture, a ne NATO i EU u kojima Rusija nije imala glas.

1999. godina je prelomna iz nekoliko razloga. Najpre, na proleće NATO savez pokreće vojnu intervenciju protiv SRJ uprkos neslaganju Ruske federacije i mimo odluke Saveta bezbednosti OUN. U avgustu otpočinje i Drugi čečenski rat kada su čečenski separatisti otpočeli oružanu ofanzivu na provinciju Dagestan, rusku republiku koja se nalazi na severnom Kavkazu. Zatim, u novembru mesecu umesto Borisa Jeljcina na vlast dolazi Vladimir Putin. Konačno, u decembru mesecu održan je i samit OSCE u Istanbulu tokom kojeg je Rusija doživela snažne kritike na račun načina na koji je vodila svoje vojne operacije u Čečeniji. U narednih osam godina Putinove vladavine, Rusija je radikalno promenila svoj stav prema Zapadu. Nakon uspešno ugušene pobune u Čečeniji i rasta cena energenata na svetskom tržištu ruska spoljna politika okrenula se sa mnogo više samopouzdanja ka spolja, pre svega prema svom neposrednom susedstvu koje je trebalo konsolidovati kao ekskluzivnu sferu ruskog uticaja. Odnosi sa Zapadom ušli su u fazu razdvajanja. Ipak, iako je Putin vodio izuzetno proaktivnu spoljnu politiku u odnosu na post-sovjetsku sferu, u odnosu na širi evro-atlantski prostor, Rusija je i dalje bila reaktivna. Dok joj je pažnja bila prevashodno usredsređena na neposredno okruženje, ona je sve glasnije gunđala zbog proširenja NATO i EU na Istok Evrope.

Dmitrij Medvedev i inicijativa o novoj bezbednosnoj arhitekturi

Dolazak Dmitrija Medvedeva na mesto predsednika Rusije u maju 2008. godine označio je početak nove faze u ruskoj spoljnoj politici. Ako je period Jeljcinove vladavine okarakterisan unutrašnjom konsolidacijom i približavanjem Zapadu, a Putinova vladavina konsolidacijom susedstva i razilaženjem sa Zapadom dolazak Medvedeva na vlast označio je novu fazu u ruskoj spoljnoj politici – proaktivni stav prema evro-atlantskom prostoru sa elementima otvorenog sukobljavanja sa Zapadom.

Već na samom početku svog mandata Medvedev je izneo veoma smeo predlog o novoj bezbednosnoj arhitekturi u Evropi. U govoru održanom nemačkim parlamentarnim i građanskim liderima već 5. juna 2008. godine u Berlinu on je istakao da je aktuelna bezbednosna arhitektura, u kojoj NATO igra centralnu ulogu, ideološki proizvod Hladnog rata. Stoga je potrebno sazvati panevropski samit, na kome bi učestvovale isključivo pojedinačne evropske države ali ne i njihovi savezi i blokovi i na kome bi se postigao dogovor nalik Završnom aktu iz 1975.

Predlog iznet u Berlinu bio je dosta nerealističan. Rusiji bi svakako najviše odgovaralo da iz cele priče isključi SAD i pregovara sa podeljenom Evropom jer bi u takvoj podeli karata njena relativna moć i uticaj značajno došli do izražaja. Međutim, zapadno evropske države nikada ne bi ni pristale da učestvuju na samitu iz koga bi bile isključene SAD i na kome bi one same nastupale pojedinačno.

U spoljno političkom konceptu iz jula 2008. godine piše da se Rusija zalaže za stvaranje novog regionalnog sistema kolektivne bezbednosti od “Vankuvera do Vladivostoka na takav način koji neće omogućavati dalju fragmentaciju i reprodukciju blokovskog pristupa koji postoji u evropskoj arhitekturi još od hladnoratovskog perioda”. Dva meseca kasnije izbio je rusko-gruzijski rat koji po mišljenju ruskih lidera nije bio običan sukob. Kao što je vojnu intervenciju NATO na SRJ 1999. godine videla kao indirektan napad na sebe, tako je Rusija i vojni trijumf u gruzijskom ratu doživela kao indirektno revanširanje Zapadu. Ubrzo je usledilo i priznavanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije uprkos principima međunarodnog prava za koje se Rusija toliko zalagala kada je u pitanju bilo Kosovo i Metohija. Ovakav razvoj događaja je u Moskvi interpretiran kao poslednji čin konsolidovanja sfera uticaja i prvi čin revizije poslehladnoratovskog poretka u Evropi. To je bio prema rečima ministra Spoljnih poslova Ruske federacije Sergeja Lavrova rat koji je ukazao na “sistemske nedostatke” natocentrične Evrope.

Četiri meseca kasnije, u svom govoru održanom tokom Svetskog političkog foruma u Evianu 8. oktobra Medvedev je ponovo izneo svoju ideju ali sada u delimično izmenjenom i realističnijem obliku. Cilj pan-evropskog samita koji je predlagao bio bi da se sklopi ugovor koji bi sadržao nekoliko osnovih elemenata, a to su – poštovanje principa međunarodnog prava; neprihvatljivost upotrebe sile u međunarodnim odnosima; usvajanje koncepta “ravnopravne” odnosno nepodeljene bezbednosti u evro-atlantskom prostoru; ne-ekskluzivnost aktera u održavanju evropskog mira i bezbednosti i nov podsticaj saradnji u oblasti razoružanja i borbe protiv terorizma i trgovine drogom. On je sada u predlog uneo i neke značajne izmene u odnosu na govor iz Berlina od kojih su dve najzanimljivije. Prva je da je geografski fokus pomeren sa evropskog na evro-atlantski region. To je implicitno podrazumevalo i učestvovanje Vašingtona u novoj evropskoj bezbednosnoj arhitekturi. Druga promena odnosila se na to da je on pored država pozvao i evro-atlantske organizacije poput NATO i EU, a ne samo pojedinačne države da na takvoj konferenciji uzmu učešće.

U međuvremenu, na čelo američke administracije došao je u Evropi veoma popularni Barak Obama koji se u svojim predizbornim govorima zalagao, između ostalog, i za popuštanje tenzija u odnosima sa Rusijom. Na marginama samita G20 u Londonu, 1. aprila 2009. godine, ova dva lidera su se susrela i dogovorila o potrebi “resetovanja” međusobnih odnosa. Dan nakon njihovog susreta Medvedev je održao još jedan važan govor na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke gde je ponovio svoju ideju o Ugovoru o evropskoj bezbednosti koji bi omogućio da NATO članice i one koje to nisu diskutuju o pitanjima vojne, političke, ekonomske i energetske bezbednosti. Tom prilikom on je još više ublažio svoju anti-NATO retoriku rekavši da “NATO ima zasluženo mesto u sistemu bezbednosti u svetu i u Evropi” i kako se “Radi se o najjačem vojno-političkom savezu u današnjem svetu”.

Ukratko, ruski predlog je od samog početka patio od nekoliko osnovnih problema. Prvi je nepostojanje jasne sadržine. Jedino što je u ruskom predlogu jasno to je šta Rusija neće, a to su dominacija NATO i SAD na evropskom kontinentu. Drugi problem je u aktuelnom odnosu snaga. Rusija prosto nema kapacitete ni tvrde ni meke moći da značajno promeni postojeći odnos snaga u svoju korist. Ona jeste velika sila, i to revizionistička velika sila. A ako je nauka o međunarodnim odnosima nešto zaključila iz bogatog istorijskog iskustva to je da postojanje revizionističke velike sile u međunarodnom sistemu predstavlja ozbiljan razlog za brigu. Međutim, Rusija je u odnosu na države Zapada u diplomatskom smislu relativno izolovana država, sa ozbiljnim političkim, ekonomskim i demografskim izazovima koji u budućnosti neće biti sve manji. Prilično je idealistički očekivati da bi daleko moćniji savez zapadnih država pristao da izjednači ulogu EU i NATO u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi sa ulogom, objektivno gledano, dosta slabijeg CSTO i CIS. Treće, ruski predlog su ubrzo pretekli i događaji na međunarodnoj sceni. Najpre su dolazak Obame na vlast u SAD i njegov daleko pomirljiviji ton u međunarodnim odnosima obesmislili neke od medvedevljevih argumenata. Još značajnije, globalna ekonomska kriza stavila je neka druga pitanja na dnevni red svetske politike. Ruski predlog koji je u početku trebalo da isključi SAD je u međuvremenu razvodnjen uključivanjem NATO da bi na kraju završio kao proces u okviru OSCE.

Reakcija Evrope i Krfski proces

Međutim, reakcija evropskih država na Medvedevljevu inicijativu od samog početka je bila daleko slabija nego što je Rusija to očekivala. Veliki deo zapadnih država poput SAD, Ujedinjenog kraljevstva, baltičkih i centralnoevropskih država, je otvoreno odbacio ruski predlog. Ipak, države koje pripadaju, kako je Donald Ramsfeld to čuveno nazvao 2003. godine “Staroj Evropi”, a to su pre svega Francuska, Italija i Nemačka, iskazale su manje ili veće interesovanje za ruski predlog. Posebno je glasno to učinio Nikola Sarkozi tokom sastanka sa Medvedevom održanim u novembru 2008. godine.

Sve u svemu, Medvedevljev predlog nije stvorio možda priželjkivani raskol kako na transatlantskoj tako ni na unutar evropskoj vezi. Čak i one države koje su iskazale interesovanje za maglovit ruski predlog jasno su istakle dve crvene linije preko kojih se neće ići: očuvanje transatlantske veze i centralnost OSCE kao primarne pan-evropske bezbednosne organizacije. Na tragu medvedevljevog predloga i ovakve evropske reakcije je u okviru OSCE i pokrenut Krfski proces u junu 2009. Cilj ove inicijative je razvoj dijaloga o evropskoj bezbednosti koji će pripremiti teren za ministarski sastanak OSCE koji će biti održan u Atini decembra 2009. Da na Krfu nije bilo saglasnosti potvrdio je nakon sastanka i sâm ministar spoljnih poslova predsedavajuće EU Švedske Karl Bilt na svom blogu. Od tada je održano desetak neformalnih sastanaka stalnih predstavnika država članica OSCE u Beču na kojima je diskutovano o osnovnim principima nove bezbednosne arhitekture. Ključne reči na kojima se zasniva grčko predsedavanje OSCE i koje reflektuju i stav ostalih saveznika NATO i članica EU jeste 3 p: potvrditi, pregledati i prepraviti postojeću arhitekturu koja se sastoji od NATO, EU i OSCE a ne praviti nove organizacije a ukidati ili ograničavati stare. Međutim, iako Moskva može da bude zadovoljna činjenicom da je uopšte otvorena diskusija o ovom pitanju, ona nije zadovoljna i pravcem u kome se ova diskusija kreće. Primera radi, Vladimir Voronkov, Direktor odelenja za Pan-Evropsku saradnju u Ministarstvu spoljnih poslova Rusije tvrdi kako OSCE nije najbolja platforma za razgovore zbog toga što se radi o “neprikladnoj organizaciji sa stanovišta međunarodnog prava pošto nema mogućnosti da usvaja pravno obavezujuće dokumente”. Osim toga, OSCE kako kaže Voronkov nije najvažnija evroatlantska struktura i pregovori moraju uključiti NATO, EU, CSTO i CIS. Stoga, sa stanovišta Rusije, kako kaže Voronkov “ruski predlog o sklapanju Ugovora o evropskoj bezbednosti i grčki sastanci na Krfu su preklapajući ali ne i međusobno zamenjivi pristupi”. Konačno, iako Rusija ovu bojazan neće otvoreno priznati, može se pretpostaviti da se u okviru OSCE diskusija može lako preusmeriti na drugu ekonomsku i treću odnosno humanitarnu korpu pitanja koje bi Rusija najradije želela da ostavi po strani pošto predstavljaju njenu slabu tačku. Ne čudi stoga da Moskva, prema Voronkovim rečima, drži da “ove dve korpe nisu pretrpele veću eroziju svojih fundamentalnih principa” te stoga i ne treba da budu predmet razgovora o Ugovoru o evropskoj bezbednosti. To pre svega treba da budu pitanja iz prve korpe koja obuhvataju isključivo tvrdu odnosno vojnu bezbednost. Zato Rusija i dalje predlaže organizovanje samita tokom 2010. godine na kome će učestvovati NATO, CSTO, OSCE EU i CIS kako bi se stvorio novi ugovorni okvir za nepodeljenu bezbednost na evropskom kontinentu.

Srbija u krfskom proce(p)su

Da Srbija i Rusija koordinišu svoje stavove na međunarodnom planu najbolje pokazuje izjava srpskog ministra spoljnih poslova data tokom sastanka na Krfu da je “poslednjih godina Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju zahvatila kriza poverenja i da se njeni principi ne primenjuju konzistentno, a da je opredeljenost za zajedničke vrednosti dovedena u pitanje”. Zbog toga je Evropi kao što kaže Ministar Jeremić potrebna nova bezbednosna arhitektura “koja će odgovarati izazovima 21. veka”. On je tom prilikom takođe dodao da specifična situacija u kojoj se Srbija nalazi zbog pretnji po njen teritorijalni integritet, ona nema drugog izbora nego da insistira, baš kao i Rusija, na tvrdoj bezbednosti, odnosno pre svega na vojnim pitanjima.

Ruska inicijativa o novoj bezbednosnoj arhitekturi od samog početka je izuzetno maglovita, kontroverzna i oko nje nepostoji nikakav evropski konsenzus. Jedino oko čega trenutno postoji dogovor jeste to da se o ruskoj inicijativi povede otvoreni razgovor u okviru OSCE. Taj dijalog o novoj bezbednosnoj arhitekturi u Evropi je na samom početku, a njegov ishod je u potpunosti otvoren. Veoma važan sastanak održaće se na 17. ministarskom sastanku OSCE u Atini 1. i 2. decembra 2009. Uopšte nije sporno to da li Srbija treba treba aktivno da učestvuje u ovom dijalogu, već kako će se ona u ovom procesu ponašati. Da li će podržati stav većine zapadnih zemalja koje žele proces da zadrže u okvirima OSCE i uz uvažavanje sve tri korpe pitanja (vojna, ekonomska, humanitarna) ili će pak svoju politiku kao i do sada koordinisati sa Rusijom koja namerava da proces usmeri samo na prvu korpu vojnih pitanja i iseli ga iz OSCE kako bi mogao da se sklopi pravno obavezujući novi ugovor o bezbednosti u Evropi? Spoljna politika Srbije je sve samo ne kristalno jasna po ovim pitanjima. Strategija spoljne politike uopšte i ne postoji. Narodna Skupština je krajem oktobra usvojila Strategiju nacionalne bezbednosti kao i Strategiju odbrane. Na žalost, u ovim najznačajnijim dokumentima, koji bi trebalo da definišu politiku nacionalne bezbednosti, jednom rečju se ne spominje evropska bezbednosna arhitektura, kao ni sa tim blisko vezana politika vojne neutralnosti Srbije. Spoljna, bezbednosna i odbrambena politika vodi se u nekoliko često međusobno neuigranih kabineta, a istinske strategije postoje u najboljem slučaju samo u svesti ključnih donosioca odluka. Osim što je izložena gotovo svakodnevnim medijskim saopštenjima o “stubovima”, “diplomatiji na steroidima” i “strateškim partnerstvima” javnost gotovo da je u potpunosti isključena iz informisane rasprave o ključnim dilemama spoljne politike. Profesionalnim diplomatama zabranjeni su istupi u javnosti bez odobrenja ministra, a državne istraživačke institucije iz straha izbegavaju da iznesu konstruktivnu kritiku. Nezavisnih istraživačkih centara ima jako malo te je bilo kakva informisana kritička rasprava, koja predstavlja osnov uspešne spoljne politike u svakom demokratskom društvu, gotovo nemoguća.

Kakva evropska bezbednosna arhitektura je u nacionalnom interesu Srbije? Da li je to neka vrsta unapređenog OSCE koji bi ostavio otvorenom mogućnost daljeg širenja NATO i EU ili pak neki pravno obavezujući novi ugovor o bezbednosti Evrope koji bi zaustavio dalje širenje NATO, a možda i EU? Ukoliko ovo prvo bude po sredi, Srbija će imati svu slobodu da sutra ukoliko želi podnese zahtev za članstvo u NATO ili možda CSTO. U drugom scenariju, u kome bi se takav sporazum kakav je po volji Kremlju, potpisao, trenutno vojno neutralne države u Evropi među kojima je i Srbija verovatno bi morale da ostanu trajno vojno neutralne države, čak i ukoliko to u jednom trenutku više ne bi želele da budu. Time bi jedna dnevnopolitička odluka o vojnoj neutralnosti iz 2007. godine, koja je 2008. postala taktički manevar, a 2009. i neka vrsta vladajuće ideologije, postala tokom 2010. godine dugotrajna geopolitička sudbina koja se više ne nalazi u rukama Beograda.

Kako trenutno stvari stoje, zbog neslaganja unutar OSCE može da se desi da u Atini i ne dođe do nekog značajnijeg dogovora. Iako nekome to može da se učini kao još jedna prilika da se opet profitira na razlikama između velikih sila, ovakva politika balansiranja na žici, za tako malu i slabu državu, može da bude suviše opasna. Zato vreme koje dolazi treba iskoristiti da se bolje uoče kretanja u Evropi, realistično prepoznaju prioritetni državni interesi i jasnije artikuliše strategija uz pomoć koje će ovi interesi biti zaštićeni.

Peščanik.net, 25.11.2009.

By the end of last year, the MPs at the National Assembly have been served several draft laws and two strategies in the sphere of defense and security. The greatest attention of the MPs was invoked, quite justifiably, by the National Security Strategy and Defense Strategy, as well as draft bills on military security services and the use of armed forces in multinational operations. These are extremely important documents and their adoption had been long awaited.

Despite certain deficiencies that plague these documents, they will, without doubt, contribute to legal regulation of the security sector and provide at least some type of guidelines for the security policy of Serbia. Nevertheless, overshadowed by far by these important  documents, there is a Law on Amendments and Supplements of the Law on Serbian Armed Forces, which only at the first glance appears to be less important. Among other things, this Law proposes to include Article 14a in the existing Law on Serbian Armed Forces.

Due to far reaching consequences that may occur if this article is adopted, it is quoted here in entirety: “Professional members of the Serbian Armed Forces are not allowed to participate in the activities of the associations aiming to achieve the following goals: reform of the defense system and the Serbian Armed Forces, harmonization of the regulations with the generally accepted standards and regulations of the European Union, development of the defense strategy and the Serbian Armed Forces Doctrine determining the composition, organization, and formation of the Serbian Armed Forces; operational and functional capability, the Serbian Armed Forces’ use and recruiting; readiness and drafting; combat equipment and material; commanding and reporting in the Serbian Armed Forces and the defense system management; participation in the multinational operations and internal relations in the Serbian Armed Forces.”

If I understand Article 14a right, it forbids any contact between the professional members of the Serbian Armed Forces and civil society organizations directly or indirectly dealing with the issues of defense and security, and there are 40 of them in Serbia. This number
is even higher when we ad associations dealing with European integrations having in mind that they, too, are “blacklisted”.

Professional soldiers is forbidden to, e.g. participate in the round tables, expert discussions, and panels organized by these associations. Moreover, they would not be able to publish papers in the scientific magazines and professional publications edited by these associations. Finally, any possible cooperation between the civil society
organizations and the Army, constituting an integral part of the modern democratic civil-military relations, would be precluded at the very beginning.

The criticism of the Article 14a has both legal and political dimension. As for its lack of a legal basis, one must point out that the existing Law on Serbian Armed Forces, in Article 14, has already deprived the professional military personnel of a right to membership in political parties, as well as a right to a strike. These solutions have been adopted with a view to depoliticizing the Army and they stem from the Serbian Constitution itself, which in article 55 sets forth that “members of the army may not be members of political parties”. Nevertheless, the Constitution does not restrict anyone – professional members of the Army inclusive – when it comes to participating in the activities of the citizens’ associations as foreseen by the proposed Article 14a. In addition, this article is also contrary to Article 141 of the Constitution, which says that the “Serbian Armed Forces (are) placed under democratic and civil control”, as well as Article 29 of the Law on Serbian Armed Forces, which sets forth that “democratic and civil control of the Serbian Armed Forces is carried out by the National Assembly, Ombudsman, and other public administration bodies according to their competence, the citizens, and the public”. The question is how can the citizens exercise control over the military, if their associations are forbidden to have contact with the professional members of the army? In addition, if Article 14a is implemented, this will create a paradoxical situation where the military may become members of foreign professional associations (Article 50 of the Law on Serbian Armed Forces), but in turn they are forbidden to participate in any of the activities of the local associations.

Even more important than the lack of its legal basis are the political consequences of this Article. The oversight function of the public and civil society is one of the several pillars of the democratic/civil control of the security sector (in addition to parliamentary control, executive power control, internal control, judicial inquiry, and independent institutions control). The communication between the independent research centers and the public security sector is both achieving a democratic character of the debate on security policy through the inclusion of a large number of stakeholders therein and, as a rule, leading to better quality, smarter policies. It was back in Thucydides’ time, that he perceived that the democracies are much more successful in waging war than autocracies. This is supported by historical statistics showing that the states having democratic systems were winning in as much as 80% of the wars they waged, which is far more than the states having other types of systems.

One of the reasons for such outcome lies in a very simple fact that more people are smarter than fewer people. Finally, the modern military sociology also warns against the perils of alienating professional army from the broader societal values. Isolation of the professional members of the Serbian Armed Forces from the civil society will definitely not help in living up to this challenge, which we must face in the future.

In the nineties, the citizens’ associations were treated by the security sector as “internal enemies”. After the year 2000 their status has been promoted to “inevitable nuisance” – an unpleasant, but still an integral part of the democratic transition and reform of the security sector. Ten years later, instead of celebrating the citizens’ associations being promoted to a “useful resource” for the security sector, the Article 14a brings us back to the starting point. In the last several years, a lot of effort has been put in on both sides, to establish communication channels and sustainable forms of cooperation. Article 14a threatens to undermine this cooperation, or even demolish it by a single blow, by way of outlawing it. The best solution would be to remove the discussed article from the Law. However, if this is not possible at this moment, then the Law better should not be implemented. Although it would be bad to fully implement the article 14a, the worst case scenario would still be selective implementation as a tool for dealing with disobedient parts of civil society.

Peščanik, 8.9.2009.