Vojno neutralna Srbija i “nova” evropska bezbednosna arhitektura
Tokom svoje nedavne posete Beogradu ruski predsednik Dmitri Medvedev još jedanput je ponovio svoju kontroverznu ideju o novoj bezbednosnoj arhitekturi u Evropi. Srbija će, prema njegovim rečima, igrati u ovom novom sistemu “veoma značajnu ulogu”. Dan kasnije, nakon sastanka sa srpskim ministrom unutrašnjih poslova ruski ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu je ponovio kako će “Srbija kao deo Evrope biti deo zajedničke koncepcije evropske bezbednosti”. Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić se prvi našao na udaru novinarskih pitanja. Ipak, on nije mogao ni da potvrdi ni da opovrgne ovu informaciju istakavši kako o tome nije razgovarano tokom njihovog sastanka kao i da ta tema uopšte i “nije u njihovim resorima”.
Usledila je mešavina veselja, straha i zbunjenosti. Dok je jedan deo javnosti već počeo da slavi vraćanje pod skute majke Rusije, drugi su prestravljeno u ovome videli medveđi zagrljaj koji Srbiju pretvara u rusku guberniju. Većini nije bilo jasno o čemu se zapravo radi. Međutim, celu stvar je razjasnio nedelju dana kasnije samouvereno zbunjeni predsednik Boris Tadić izjavama da su “sve evropske države prihvatile inicijativu gospodina Medvedeva” i da mu nije jasno “zašto se samo kod nas čuju glasovi da Srbija treba da bude jedina zemlja koja će odbiti tu inicijativu”. Poslednje atome sumnje je ipak pokušao da odagna zbunjujuće samouvereni ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić izjavama u Utisku nedelje da su “sve zemlje Evropske unije (su) deo dijaloga, deo dijaloga je i Srbija i ovo je zaista jedno lažno predstavljanje naše želje da učestvujemo u dijalogu kao naš antievropski ili, ne znam, uslovno rečeno, antizapadni stav […] Spoljna politika Srbije je kristalno jasna. Mi smo vojno neutralna zemlja, mi smo dobar prijatelj Rusije i budući član Evropske unije. To je spoljna politika ove zemlje”.
Međutim, postavlja se pitanje da li je baš cela Evropa prihvatila rusku inicijativu kako kaže predsednik i da li je naša spoljna politika baš tako kristalno jasna kako tvrdi ministar spoljnih poslova?
Evropska bezbednosna arhitektura
Kako bismo mogli da razumemo rusku ideju o novom sistemu bezbednosti u Evropi, uputno je najpre osvrnuti se na postojeću evropsku bezbednosnu arhitekturu. Najpre je važno napraviti jednu terminološku ogradu. Reč arhitektura potiče od grčke reči arhitekton što znači “vrhovni graditelj” i može da navede na pomisao da postoji nekakva jasno i dobro isplanirana struktura u kojoj svi elementi imaju svoju preciznu funkciju i deluju skladno kao celina, nešto kao grčki hram. Međutim, potojeća evropska bezbednosna arhitektura bi se pre mogla uporediti sa “divljom gradnjom”, u kojoj su institucije sa preklapajućim nadležnostima nastajale ad hoc i to u istorijskom periodu od preko 60 godina. Postojeća post-hladnoratovska arhitektura bezbednosti u Evropi bi se mogla opisati i kao kompleksna mreža više ili manje koordinisanih institucija putem kojih evropske države nastoje da upravljaju zajedničkim bezbednosnim problemima. Sve ove institucije možemo podeliti u tri grupe.
U prvu grupu spadaju one institucije koje su nastale u okviru zapadne bezbednosne zajednice. To su Evropske zajednice (EC) odnosno EU, Severnoatlantski savez (NATO) i Zapadno evropska unija (WEU). Iako su nastale tokom Hladnog rata – NATO 1949, EZ 1951, WEU 1954 – nakon pada Berlinskog zida doživele su temeljnu transformaciju. NATO je povećao svoje članstvo sa 16 na 28 članica šireći se na države nestalog Varšavskog pakta. Pored toga, od čisto vojnog sistema kolektivne odbrane on je postao sistem kolektivne bezbednosti koji deluje i van svojih granica. Evropske zajednice su dobile političku dimenziju kroz stvaranje EU 1992. godine kao i vojnu dimenziju nakon usvajanja deklaracije iz St. Malo-a 1998. godine. EU danas ima svoju Evropsku bezbednosnu i odbrambenu politiku (ESDP) pod čijim okriljem je od 2003. godine poslato 23 civilne i vojne misije od Prištine do Kabula. Lisabonski sporazum koji će reformisati EU sadrži i Klauzulu o međusobnoj pomoći koja, u određenoj meri, podseća na član 5 Vašingtonskog sporazuma kojim je osnovan NATO savez. Osim toga, i EU se u nekoliko talasa proširenja nakon Hladnog rata proširila sa 12 na današnjih 27 država članica. Konačno, WEU osnovana 1954. godine je nakon 30 godina neaktivnosti sredinom osamdesetih godina bila reaktivirana da bi deset godina kasnije de facto bila i utopljena u EU.
U drugu grupu institucija evropske bezbednosne arhitekture spadaju one institucije koje su nastale uglavnom nakon završetka Hladnog rata oko Ruske federacije. To su Zajednica nezavisnih država (ZND) osnovana 1991. zatim Evroazijska ekonomska zajednica (EAEC) nastala 2000. godine kao i Ugovor o kolektivnoj bezbednosti (CSTO) potpisan 2002. godine. Sve tri organizacije nastale su sa ciljem da se konsoliduje post-sovjetski prostor i omogući ekonomska, politička i bezbednosna saradnja između Ruske federacije i bivših sovjetskih republika. Dosadašji uspeh ovih organizacija je na daleko manjem nivou od zapadnih organizacija na koje su se one i ugledale. Na primer CIS nije uspeo da spreči oružani sukob između njenih članica Gruzije i Rusije u avgustu 2008. godine te je Gruzija zbog toga ovu organizaciju i napustila. Integracija država u okviru CSTO je daleko manja nego u okviru NATO i svodi se na povremene zajedničke vojne vežbe. EAEC, osnovan umnogome po ugledu na EU, se nalazi još uvek na samom početku ekonomske integracije.
Konačno, u treću grupu spadaju institucije koje su nastale u cilju povezivanja dve gore pomenute grupe država radi uspostavljanja panevropske bezbednosne saradnje. Najvažnija među njima je Koneferencija za evropsku bezbednost i saradnju (CSCE). nastala potpisivanjem Završnog akta u Helsinkiju 1975. godine, a koja je 1995. godine prerasla u Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE) i koja danas broji 56 država članica. Ostale panevropske bezbednosne institucije nastale su nakon završetka Hladnog rata. To su na primer Savet za evroatlantsku saradnju nastao 1991. godine koji 1997. prerastao u Evro-atlantski savet za saradnju, zatim NATO program Partnerstvo za mir (PfP) pokrenut 1994. godine kao i Savet NATO-Rusija lansiran 2002. godine. Institucije iz ove treće, panevropske grupe su izuzetno značajne jer u bezbednosnu jednačinu uključuju i Rusiju bez čije konstruktivne uloge su mir i bezbednost u širem evropskom regionu nezamislivi.
Iako za kompletnu listu institucija i aranžmana ovde nema mesta, veoma je važno spomenuti još i Sporazum o konvencionalnim snagama u Evropi (CFE). Ovaj sporazum je potpisan 1990. godine sa ciljem da se ograniče količine konvencionalnih oružanih snaga i sposobnosti tada postojećih blokova. Tokom samita u Istanbulu 1999. godine CFE je delimično izmenjen i usaglašen sa novonastalim post-hladnoratovskim okolnostima. NATO države su pak odbijale da ratifikuju izmenjeni sporazum dok god se Rusija ne povuče sa moldavske i gruzijske teritorije. Zbog toga, zatim zbog stvaranja dugoročnih NATO baza u Rumuniji i Bugarskoj kao i zbog tada najavljivane namere SAD da izgradi antiraketni štit u centralnoj Evropi, Rusija je u julu 2007. godine suspendovala CFE koji je sve do danas u blokadi.
Nesumnjivo je da sistem evropske bezbednosti nije savršen. Ključne institucije su nastale tokom Hladnog rata ali su se za sada manje ili više uspešno transformisale. Najveći problem trenutno predstavlja činjenica da se Rusija, koja želi da povrati status velike sile ako ne i supersile koji je nekada uživao SSSR, oseća isključenom iz dominantnih tokova integracije u Evropi.
Rusija nakon Hladnog rata
Kraj Hladnog rata predstavljao je pobedu za Zapad ali poraz i poniženje za Rusku federaciju. Dok su se NATO i EU trijumfalno širili ka Istoku Evrope, Rusija je pokušavala da izađe na kraj sa unutrašnjim problemima kako tranzicije tako i oružane pobune u Čečeniji. Ipak, odnose sa Zapadom tokom vladavine Borisa Jeljcina (1991.-1999.) karakterisalo je približavanje interesa. Moskva je tokom devedesetih, doduše bez mnogo uspeha, pokušavala Zapadu da stavi do znanja, da sa njenog stanovišta, proširenje NATO ka ruskim granicama ne doprinosi poboljšanju evropske bezbednosne klime. Ona se kao članica OSCE zalagala da ova organizacija bude centralni element evropske bezbednosne arhitekture, a ne NATO i EU u kojima Rusija nije imala glas.
1999. godina je prelomna iz nekoliko razloga. Najpre, na proleće NATO savez pokreće vojnu intervenciju protiv SRJ uprkos neslaganju Ruske federacije i mimo odluke Saveta bezbednosti OUN. U avgustu otpočinje i Drugi čečenski rat kada su čečenski separatisti otpočeli oružanu ofanzivu na provinciju Dagestan, rusku republiku koja se nalazi na severnom Kavkazu. Zatim, u novembru mesecu umesto Borisa Jeljcina na vlast dolazi Vladimir Putin. Konačno, u decembru mesecu održan je i samit OSCE u Istanbulu tokom kojeg je Rusija doživela snažne kritike na račun načina na koji je vodila svoje vojne operacije u Čečeniji. U narednih osam godina Putinove vladavine, Rusija je radikalno promenila svoj stav prema Zapadu. Nakon uspešno ugušene pobune u Čečeniji i rasta cena energenata na svetskom tržištu ruska spoljna politika okrenula se sa mnogo više samopouzdanja ka spolja, pre svega prema svom neposrednom susedstvu koje je trebalo konsolidovati kao ekskluzivnu sferu ruskog uticaja. Odnosi sa Zapadom ušli su u fazu razdvajanja. Ipak, iako je Putin vodio izuzetno proaktivnu spoljnu politiku u odnosu na post-sovjetsku sferu, u odnosu na širi evro-atlantski prostor, Rusija je i dalje bila reaktivna. Dok joj je pažnja bila prevashodno usredsređena na neposredno okruženje, ona je sve glasnije gunđala zbog proširenja NATO i EU na Istok Evrope.
Dmitrij Medvedev i inicijativa o novoj bezbednosnoj arhitekturi
Dolazak Dmitrija Medvedeva na mesto predsednika Rusije u maju 2008. godine označio je početak nove faze u ruskoj spoljnoj politici. Ako je period Jeljcinove vladavine okarakterisan unutrašnjom konsolidacijom i približavanjem Zapadu, a Putinova vladavina konsolidacijom susedstva i razilaženjem sa Zapadom dolazak Medvedeva na vlast označio je novu fazu u ruskoj spoljnoj politici – proaktivni stav prema evro-atlantskom prostoru sa elementima otvorenog sukobljavanja sa Zapadom.
Već na samom početku svog mandata Medvedev je izneo veoma smeo predlog o novoj bezbednosnoj arhitekturi u Evropi. U govoru održanom nemačkim parlamentarnim i građanskim liderima već 5. juna 2008. godine u Berlinu on je istakao da je aktuelna bezbednosna arhitektura, u kojoj NATO igra centralnu ulogu, ideološki proizvod Hladnog rata. Stoga je potrebno sazvati panevropski samit, na kome bi učestvovale isključivo pojedinačne evropske države ali ne i njihovi savezi i blokovi i na kome bi se postigao dogovor nalik Završnom aktu iz 1975.
Predlog iznet u Berlinu bio je dosta nerealističan. Rusiji bi svakako najviše odgovaralo da iz cele priče isključi SAD i pregovara sa podeljenom Evropom jer bi u takvoj podeli karata njena relativna moć i uticaj značajno došli do izražaja. Međutim, zapadno evropske države nikada ne bi ni pristale da učestvuju na samitu iz koga bi bile isključene SAD i na kome bi one same nastupale pojedinačno.
U spoljno političkom konceptu iz jula 2008. godine piše da se Rusija zalaže za stvaranje novog regionalnog sistema kolektivne bezbednosti od “Vankuvera do Vladivostoka na takav način koji neće omogućavati dalju fragmentaciju i reprodukciju blokovskog pristupa koji postoji u evropskoj arhitekturi još od hladnoratovskog perioda”. Dva meseca kasnije izbio je rusko-gruzijski rat koji po mišljenju ruskih lidera nije bio običan sukob. Kao što je vojnu intervenciju NATO na SRJ 1999. godine videla kao indirektan napad na sebe, tako je Rusija i vojni trijumf u gruzijskom ratu doživela kao indirektno revanširanje Zapadu. Ubrzo je usledilo i priznavanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije uprkos principima međunarodnog prava za koje se Rusija toliko zalagala kada je u pitanju bilo Kosovo i Metohija. Ovakav razvoj događaja je u Moskvi interpretiran kao poslednji čin konsolidovanja sfera uticaja i prvi čin revizije poslehladnoratovskog poretka u Evropi. To je bio prema rečima ministra Spoljnih poslova Ruske federacije Sergeja Lavrova rat koji je ukazao na “sistemske nedostatke” natocentrične Evrope.
Četiri meseca kasnije, u svom govoru održanom tokom Svetskog političkog foruma u Evianu 8. oktobra Medvedev je ponovo izneo svoju ideju ali sada u delimično izmenjenom i realističnijem obliku. Cilj pan-evropskog samita koji je predlagao bio bi da se sklopi ugovor koji bi sadržao nekoliko osnovih elemenata, a to su – poštovanje principa međunarodnog prava; neprihvatljivost upotrebe sile u međunarodnim odnosima; usvajanje koncepta “ravnopravne” odnosno nepodeljene bezbednosti u evro-atlantskom prostoru; ne-ekskluzivnost aktera u održavanju evropskog mira i bezbednosti i nov podsticaj saradnji u oblasti razoružanja i borbe protiv terorizma i trgovine drogom. On je sada u predlog uneo i neke značajne izmene u odnosu na govor iz Berlina od kojih su dve najzanimljivije. Prva je da je geografski fokus pomeren sa evropskog na evro-atlantski region. To je implicitno podrazumevalo i učestvovanje Vašingtona u novoj evropskoj bezbednosnoj arhitekturi. Druga promena odnosila se na to da je on pored država pozvao i evro-atlantske organizacije poput NATO i EU, a ne samo pojedinačne države da na takvoj konferenciji uzmu učešće.
U međuvremenu, na čelo američke administracije došao je u Evropi veoma popularni Barak Obama koji se u svojim predizbornim govorima zalagao, između ostalog, i za popuštanje tenzija u odnosima sa Rusijom. Na marginama samita G20 u Londonu, 1. aprila 2009. godine, ova dva lidera su se susrela i dogovorila o potrebi “resetovanja” međusobnih odnosa. Dan nakon njihovog susreta Medvedev je održao još jedan važan govor na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke gde je ponovio svoju ideju o Ugovoru o evropskoj bezbednosti koji bi omogućio da NATO članice i one koje to nisu diskutuju o pitanjima vojne, političke, ekonomske i energetske bezbednosti. Tom prilikom on je još više ublažio svoju anti-NATO retoriku rekavši da “NATO ima zasluženo mesto u sistemu bezbednosti u svetu i u Evropi” i kako se “Radi se o najjačem vojno-političkom savezu u današnjem svetu”.
Ukratko, ruski predlog je od samog početka patio od nekoliko osnovnih problema. Prvi je nepostojanje jasne sadržine. Jedino što je u ruskom predlogu jasno to je šta Rusija neće, a to su dominacija NATO i SAD na evropskom kontinentu. Drugi problem je u aktuelnom odnosu snaga. Rusija prosto nema kapacitete ni tvrde ni meke moći da značajno promeni postojeći odnos snaga u svoju korist. Ona jeste velika sila, i to revizionistička velika sila. A ako je nauka o međunarodnim odnosima nešto zaključila iz bogatog istorijskog iskustva to je da postojanje revizionističke velike sile u međunarodnom sistemu predstavlja ozbiljan razlog za brigu. Međutim, Rusija je u odnosu na države Zapada u diplomatskom smislu relativno izolovana država, sa ozbiljnim političkim, ekonomskim i demografskim izazovima koji u budućnosti neće biti sve manji. Prilično je idealistički očekivati da bi daleko moćniji savez zapadnih država pristao da izjednači ulogu EU i NATO u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi sa ulogom, objektivno gledano, dosta slabijeg CSTO i CIS. Treće, ruski predlog su ubrzo pretekli i događaji na međunarodnoj sceni. Najpre su dolazak Obame na vlast u SAD i njegov daleko pomirljiviji ton u međunarodnim odnosima obesmislili neke od medvedevljevih argumenata. Još značajnije, globalna ekonomska kriza stavila je neka druga pitanja na dnevni red svetske politike. Ruski predlog koji je u početku trebalo da isključi SAD je u međuvremenu razvodnjen uključivanjem NATO da bi na kraju završio kao proces u okviru OSCE.
Reakcija Evrope i Krfski proces
Međutim, reakcija evropskih država na Medvedevljevu inicijativu od samog početka je bila daleko slabija nego što je Rusija to očekivala. Veliki deo zapadnih država poput SAD, Ujedinjenog kraljevstva, baltičkih i centralnoevropskih država, je otvoreno odbacio ruski predlog. Ipak, države koje pripadaju, kako je Donald Ramsfeld to čuveno nazvao 2003. godine “Staroj Evropi”, a to su pre svega Francuska, Italija i Nemačka, iskazale su manje ili veće interesovanje za ruski predlog. Posebno je glasno to učinio Nikola Sarkozi tokom sastanka sa Medvedevom održanim u novembru 2008. godine.
Sve u svemu, Medvedevljev predlog nije stvorio možda priželjkivani raskol kako na transatlantskoj tako ni na unutar evropskoj vezi. Čak i one države koje su iskazale interesovanje za maglovit ruski predlog jasno su istakle dve crvene linije preko kojih se neće ići: očuvanje transatlantske veze i centralnost OSCE kao primarne pan-evropske bezbednosne organizacije. Na tragu medvedevljevog predloga i ovakve evropske reakcije je u okviru OSCE i pokrenut Krfski proces u junu 2009. Cilj ove inicijative je razvoj dijaloga o evropskoj bezbednosti koji će pripremiti teren za ministarski sastanak OSCE koji će biti održan u Atini decembra 2009. Da na Krfu nije bilo saglasnosti potvrdio je nakon sastanka i sâm ministar spoljnih poslova predsedavajuće EU Švedske Karl Bilt na svom blogu. Od tada je održano desetak neformalnih sastanaka stalnih predstavnika država članica OSCE u Beču na kojima je diskutovano o osnovnim principima nove bezbednosne arhitekture. Ključne reči na kojima se zasniva grčko predsedavanje OSCE i koje reflektuju i stav ostalih saveznika NATO i članica EU jeste 3 p: potvrditi, pregledati i prepraviti postojeću arhitekturu koja se sastoji od NATO, EU i OSCE a ne praviti nove organizacije a ukidati ili ograničavati stare. Međutim, iako Moskva može da bude zadovoljna činjenicom da je uopšte otvorena diskusija o ovom pitanju, ona nije zadovoljna i pravcem u kome se ova diskusija kreće. Primera radi, Vladimir Voronkov, Direktor odelenja za Pan-Evropsku saradnju u Ministarstvu spoljnih poslova Rusije tvrdi kako OSCE nije najbolja platforma za razgovore zbog toga što se radi o “neprikladnoj organizaciji sa stanovišta međunarodnog prava pošto nema mogućnosti da usvaja pravno obavezujuće dokumente”. Osim toga, OSCE kako kaže Voronkov nije najvažnija evroatlantska struktura i pregovori moraju uključiti NATO, EU, CSTO i CIS. Stoga, sa stanovišta Rusije, kako kaže Voronkov “ruski predlog o sklapanju Ugovora o evropskoj bezbednosti i grčki sastanci na Krfu su preklapajući ali ne i međusobno zamenjivi pristupi”. Konačno, iako Rusija ovu bojazan neće otvoreno priznati, može se pretpostaviti da se u okviru OSCE diskusija može lako preusmeriti na drugu ekonomsku i treću odnosno humanitarnu korpu pitanja koje bi Rusija najradije želela da ostavi po strani pošto predstavljaju njenu slabu tačku. Ne čudi stoga da Moskva, prema Voronkovim rečima, drži da “ove dve korpe nisu pretrpele veću eroziju svojih fundamentalnih principa” te stoga i ne treba da budu predmet razgovora o Ugovoru o evropskoj bezbednosti. To pre svega treba da budu pitanja iz prve korpe koja obuhvataju isključivo tvrdu odnosno vojnu bezbednost. Zato Rusija i dalje predlaže organizovanje samita tokom 2010. godine na kome će učestvovati NATO, CSTO, OSCE EU i CIS kako bi se stvorio novi ugovorni okvir za nepodeljenu bezbednost na evropskom kontinentu.
Srbija u krfskom proce(p)su
Da Srbija i Rusija koordinišu svoje stavove na međunarodnom planu najbolje pokazuje izjava srpskog ministra spoljnih poslova data tokom sastanka na Krfu da je “poslednjih godina Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju zahvatila kriza poverenja i da se njeni principi ne primenjuju konzistentno, a da je opredeljenost za zajedničke vrednosti dovedena u pitanje”. Zbog toga je Evropi kao što kaže Ministar Jeremić potrebna nova bezbednosna arhitektura “koja će odgovarati izazovima 21. veka”. On je tom prilikom takođe dodao da specifična situacija u kojoj se Srbija nalazi zbog pretnji po njen teritorijalni integritet, ona nema drugog izbora nego da insistira, baš kao i Rusija, na tvrdoj bezbednosti, odnosno pre svega na vojnim pitanjima.
Ruska inicijativa o novoj bezbednosnoj arhitekturi od samog početka je izuzetno maglovita, kontroverzna i oko nje nepostoji nikakav evropski konsenzus. Jedino oko čega trenutno postoji dogovor jeste to da se o ruskoj inicijativi povede otvoreni razgovor u okviru OSCE. Taj dijalog o novoj bezbednosnoj arhitekturi u Evropi je na samom početku, a njegov ishod je u potpunosti otvoren. Veoma važan sastanak održaće se na 17. ministarskom sastanku OSCE u Atini 1. i 2. decembra 2009. Uopšte nije sporno to da li Srbija treba treba aktivno da učestvuje u ovom dijalogu, već kako će se ona u ovom procesu ponašati. Da li će podržati stav većine zapadnih zemalja koje žele proces da zadrže u okvirima OSCE i uz uvažavanje sve tri korpe pitanja (vojna, ekonomska, humanitarna) ili će pak svoju politiku kao i do sada koordinisati sa Rusijom koja namerava da proces usmeri samo na prvu korpu vojnih pitanja i iseli ga iz OSCE kako bi mogao da se sklopi pravno obavezujući novi ugovor o bezbednosti u Evropi? Spoljna politika Srbije je sve samo ne kristalno jasna po ovim pitanjima. Strategija spoljne politike uopšte i ne postoji. Narodna Skupština je krajem oktobra usvojila Strategiju nacionalne bezbednosti kao i Strategiju odbrane. Na žalost, u ovim najznačajnijim dokumentima, koji bi trebalo da definišu politiku nacionalne bezbednosti, jednom rečju se ne spominje evropska bezbednosna arhitektura, kao ni sa tim blisko vezana politika vojne neutralnosti Srbije. Spoljna, bezbednosna i odbrambena politika vodi se u nekoliko često međusobno neuigranih kabineta, a istinske strategije postoje u najboljem slučaju samo u svesti ključnih donosioca odluka. Osim što je izložena gotovo svakodnevnim medijskim saopštenjima o “stubovima”, “diplomatiji na steroidima” i “strateškim partnerstvima” javnost gotovo da je u potpunosti isključena iz informisane rasprave o ključnim dilemama spoljne politike. Profesionalnim diplomatama zabranjeni su istupi u javnosti bez odobrenja ministra, a državne istraživačke institucije iz straha izbegavaju da iznesu konstruktivnu kritiku. Nezavisnih istraživačkih centara ima jako malo te je bilo kakva informisana kritička rasprava, koja predstavlja osnov uspešne spoljne politike u svakom demokratskom društvu, gotovo nemoguća.
Kakva evropska bezbednosna arhitektura je u nacionalnom interesu Srbije? Da li je to neka vrsta unapređenog OSCE koji bi ostavio otvorenom mogućnost daljeg širenja NATO i EU ili pak neki pravno obavezujući novi ugovor o bezbednosti Evrope koji bi zaustavio dalje širenje NATO, a možda i EU? Ukoliko ovo prvo bude po sredi, Srbija će imati svu slobodu da sutra ukoliko želi podnese zahtev za članstvo u NATO ili možda CSTO. U drugom scenariju, u kome bi se takav sporazum kakav je po volji Kremlju, potpisao, trenutno vojno neutralne države u Evropi među kojima je i Srbija verovatno bi morale da ostanu trajno vojno neutralne države, čak i ukoliko to u jednom trenutku više ne bi želele da budu. Time bi jedna dnevnopolitička odluka o vojnoj neutralnosti iz 2007. godine, koja je 2008. postala taktički manevar, a 2009. i neka vrsta vladajuće ideologije, postala tokom 2010. godine dugotrajna geopolitička sudbina koja se više ne nalazi u rukama Beograda.
Kako trenutno stvari stoje, zbog neslaganja unutar OSCE može da se desi da u Atini i ne dođe do nekog značajnijeg dogovora. Iako nekome to može da se učini kao još jedna prilika da se opet profitira na razlikama između velikih sila, ovakva politika balansiranja na žici, za tako malu i slabu državu, može da bude suviše opasna. Zato vreme koje dolazi treba iskoristiti da se bolje uoče kretanja u Evropi, realistično prepoznaju prioritetni državni interesi i jasnije artikuliše strategija uz pomoć koje će ovi interesi biti zaštićeni.
Peščanik.net, 25.11.2009.
