Odbranom u EU
prkos nedavno postignutom pomaku, proces evropske integracije u Srbiji i dalje teče dosta sporo. Države Centralne i Istočne Evrope potpisale su sporazum o pridruživanju sa EU samo godinu dana nakon demokratskih promena, a kandidaturu za učlanjenje podnele su četiri ili pet godina nakon toga. Hrvatska je takođe samo godinu dana nakon svojih demokratskih promena potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, kandidaturu za učlanjenje je podnela 2003, a dobila već 2004. godine. Srbija očigledno dosta kaska. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju potpisala je osam godina nakon političkih promena, a status kandidata steći će u najboljem slučaju početkom 2011. godine, dakle punih jedanaest godina nakon demokratskih promena.
Uzroci sporog kretanja Srbije ka EU delom se nalaze izvan, a delom unutar Srbije. Što se tiče spoljnih uzroka, njih je nekoliko. Najpre to je zamor od proširenja nastao nakon velikog praska 2004. godine kada je u EU ušlo deset novih država. Zatim proširenje je usporeno i usled okretanja Unije unutrašnjim institucionalnim reformama koje su realizovane stupanjem na snagu Lisabonskog sporazuma krajem 2009. godine. Poslednji spoljni uzrok koji je opteretio proširenje su najpre svetska ekonomska, a zatim i evropska monetarna kriza koja još uvek zaokuplja dobar deo evropske pažnje i energije.
Međutim, uzroci sporog kretanja Srbije ka EU se dobrim delom nalaze i unutar nje same. Veći deo aktuelne političke elite ima opravdanje da je teško postautoritarno i postkonfliktno stanje u društvu nasledio od Miloševićevog režima. Ipak, sporost evropske integracije je zasluga i politike koja je vođena od 2000. godine do danas. Reforme su sprovođene izuzetno sporo, a reformski proces je u nekoliko navrata u potpunosti zaustavljan. Spoljna politika Srbije bila je često reaktivna i introvertna, a njena bezbednosna politika neodređena i na momente šizofrena. Ukoliko se nastavi ovim tempom postoji opasnost da jaz između EU i Srbije, umesto da se smanjuje, počne da se povećava. Frustracija zbog neostvarenih ciljeva kod građana i odlučioca može razviti apatiju u odnosu na EU što bi moglo u potpunosti da paralizuje reforme. Zbog toga je od izuzetne važnosti preuzeti inicijativu i pokrenuti potencijale koji su do sada u procesu evropske integracije ostali neiskorišćeni. Jedan od njih je sistem odbrane.
Odbrambene integracije u EU
Već skoro dvadeset godina EU nije samo moćan ekonomski blok već i sve značajniji globalni bezbednosni akter. Šta više, ona je u poslednjih nekoliko godina munjevito razvijala normativni okvir, institucije i sposobnosti svoje Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike. U decembru 2003. godine je usvojena Evropska strategija bezbednosti, a od 2004. godine funkcioniše i Evropska odbrambena agencija. U poslednjih sedam godina EU je poslala čak 23 civilne i vojne misije na tri kontinenta. Poslednja u nizu je protiv piratska pomorska operacija ATALANTA uz obalu Somalije. Lisabonski sporazum je uveo mnoge novine u ovu oblast, između ostalog obavezu međusobne pomoći u slučaju spoljnog napada kao i mogućnost pojačane odbrambene integracije između manjeg broja zainteresovanih država. Time su širom otvorena vrata za razvijanje multinacionalnih borbenih grupa za brzo reagovanje u kriznim situacijama. Petnaest ovakvih borbenih grupa je već razvilo punu operativnu sposobnost, od kojih su po dve u svakom trenutku dežurne u trajanju od šest meseci. Sve ovo predstavlja zapanjujući napredak za jednu organizaciju koja se do pre samo dvadeset godina uopšte nije bavila odbranom i bezbednošću.
Nažalost, ovaj razvoj je u Srbiji do skora bio gotovo u potpunosti neopažen. Osim nekolicine stručnjaka koji su ukazivali na značaj ove oblasti za proces evropske integracije i sporadičnih političkih izjava, u Srbiji do sada nije gotovo ništa urađeno u ovom pravcu. Šta više, Srbija se i dalje nalazi na samom začelju kolone u regionu po pitanju uključenosti u evropske odbrambene integracije. Hrvatska, Makedonija, Crna Gora i Albanija već uveliko učestvuju u civilnim i vojnim misijama EU, a od 2012. godine učestvovaće i u njenim borbenim grupama. Ovakva pasivnost manje bi zabrinjavala da Srbija nije među najneaktivnijim članicama programa Partnerstva za mir i da nije jedina država u regionu koja se ne kreće ka članstvu u NATO.
Na sreću, politika je veština mogućeg. Uz malo veštine, Srbija bi mogla da otpočne intenzivnu odbrambenu integraciju u Zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku i time neutralizuje skeptične tonove na obe strane. Uz snažnu političku volju i jasnu viziju Srbija može da ode i korak dalje od toga. Ona može da pokrene regionalnu inicijativu i udruži snage sa svojim susedima koji se na putu ka Briselu suočavaju sa sličnim izazovima.
Borbena grupa Zapadni Balkan
Iako proaktivan pristup oblasti odbrane i bezbednosti nije formalna obaveza države koja još nije postala ni kandidat za članstvo on bi predstavljao snažan spoljno-politički adut Srbije u procesu evropske integracije. Ona bi time pokazala da može da bude konstruktivan partner kao i da može da doprinese bezbednosti Evrope. Ukoliko želi da ubrza proces evropske integracije i da nadoknadi izgubljeno vreme Srbija nesumnjivo treba da, mnogo pre sticanja punopravnog članstva, otpočne i svoju odbrambenu integraciju u EU. Jedan od načina da to učini jeste da u periodu između 2010. i 2020. godine zajedno sa ostalim državama razvije borbenu grupu Zapadni Balkan. Stvaranjem zajedničke borbene grupe države Zapadnog Balkana bi učinile simboličan gest ne samo istorijskog pomirenja među narodima na ovom prostorima već i nagoveštaja nove ere u kojoj bi region od bezbednosnog tereta za EU prerastao u bezbednosni dobitak.
Stvaranje borbene grupe Zapadni Balkan ima nekoliko prednosti. Prvo, kulturne i jezičke sličnosti koje postoje na Zapadnom Balkanu bi olakšale komunikaciju unutar borbene grupe. Jezička interoperabilnost je izuzetno važan kohezioni faktor svake međunarodne vojne integracije. Iz iskustva je poznato da čim opali prvi metak svako počne da priča na svom jeziku, što u ovom slučaju ne bi bio problem. Drugo, učestvovanje u mnogobrojnim regionalnim inicijativama, članstvo u programu Partnerstvo za mir i prihvatanje NATO standarda učiniće ove vojske tehnički i organizaciono interoperabilnim. Iako su njihove doktrine nacionalno obojene, činjenica da je nekoliko vojski Zapadnog Balkana izraslo iz bivše JNA, u izvesnoj meri utiče na sličnost u obuci. Pri tom, vojske na Zapadnom Balkanu koriste slično naoružanje i vojnu opremu, koji su u dobroj meri nasleđeni od JNA. Treće, ovakav regionalni pristup doprineo bi razvoju međusobnog poverenja između nekada zaraćenih strana. Baš kao što je francusko-nemačka brigada osnovana 1987. godine predstavljala simbol ujedinjene Evrope, tako bi i Borbena grupa Zapadni Balkan mogla da predstavlja simbol trajnog pomirenja država i naroda regiona integrisanog u EU. Osim toga, ovakav angažman doprineo bi integraciji odbrambene industrije, usaglašavanju zajedničkih programa modernizacije i nabavke naoružanja i vojne opreme. Zajedničko iskustvo u oblasti odbrambene politike pozitivno bi uticalo na jačanje poverenja kako unutar Zapadnog Balkana, tako i između zemalja Zapadnog Balkana i EU. Multinacionalna borbena grupa, sastavljena od nekada zaraćenih strana, mogla bi da predstavlja izuzetno snažan simbolični doprinos Zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici EU. Time bi EU ojačala svoju poziciju „meke super sile“, koja je u stanju da ratom zahvaćene regione transformiše u bezbednosne zajednice, a „neuspešne države“ u uspešne demokratije.
Reči u dela
Proaktivna politika Srbije u odnosu na Zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku mogla bi da ubrza integraciju Srbije u EU. Stvaranje Borbene grupe Zapadni Balkan utišalo bi skeptične tonove u Evropi, omekšalo tenzije u regionu i doprinelo prevazilaženju kako zamora od proširenja tako i apatije u odnosu na EU. Još značajnije, time bi bili postavljeni temelji bezbednosne zajednice na Zapadnom Balkanu, i samim tim «bezbedne Evrope u boljem svetu». Realizacija vizije Borbene grupe Zapadni Balkan do 2020. godine bila bi u najboljem interesu ne samo Republike Srbije i ostalih država Zapadnog Balkana, već i u interesu celokupne Evropske unije. U poslednjih nekoliko godina, beskrajno puta smo čuli kako vojska ne služi samo za odbranu zemlje već kako ona predstavlja i moćan spoljno politički instrument. Do sada su za ovu teoriju verovatno čuli i vrapci na Tašmajdanu. Vreme je da se teorija pretvori u praksu, a reči u dela.
Tekst «Odbranom u EU» predstavlja sažetak analize i ideja iznetih u predstojećoj publikaciji Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. Videti: Filip Ejdus, Marko Savković i Nataša Dragojlović, Ka Borbenoj grupi Zapadni Balkan: vizija odbrambene integracije Srbije u EU 2010-2020, Beogradski centar za bezbednosnu politiku, Beograd, 2010.
Peščanik 24.6.2010.
