Iranofobija kao moralna panika
Haggai Ram, Iranophobia: the Logic of an Israeli Obsession, Stanford University Press, 2009.
Iran je država koja zbog svoje veličine, revolucionarne vlasti i nuklearnih ambicija mnogima, ne samo na Bliskom istoku, predstavlja trn u oku. Međutim, samo u jednoj državi postoji opsesija strahom od Irana, a to je Izrael. U jevrejskoj državi stvoren je konsenzus oko toga da Iran predstavlja ne samo prvorazrednu stratešku pretnju po nacionalnu bezbednost već i po samu egzistenciju države. U izraelskoj javnosti često se prave istorijske analogije sa nacističkom Nemačkom i sa holokaustom u kome je stradalo oko 6 miliona Jevreja. Današnji Iran se poredi sa Nemačkom tridesetih godina prošlog veka, Ahmedinedžad sa Hitlerom, a nemoć međunarodne zajednice da zaustavi iranski nuklearni program sa politikom popuštanja Nemačkoj koja je dovela do sramnog Minhenskog sporazuma 1938. godine.
Zbog čega se Izrael toliko plaši Irana? Da li se radi o objektivnoj proceni iranske pretnje ili je po sredi nešto drugo? Na ovo pitanje Hagai Ram izraelski profesor sa Univerziteta Ben Gurion pokušava da pruži odgovor u svojoj najnovijoj knjizi Iranophobia: the Logic of an Israeli Obsession. Ram uvažava strateške izazove pred koje Iran stavlja jevrejsku državu, od podrške Hamasu i Hezbolahu, preko nuklearnog programa pa sve do anti-cionističke retorike u kojoj prednjači iranski predsednik Mahmud Ahmedinedžad. Međutim, Hagai Ram tvrdi da se, pored ovih donekle opravdanih strahova, u pozadini izraelskog straha od Irana nalazi jedan unutrašnji strah. Radi se naime o unutrašnjem političkom izazovu koji orijentalni (Mizrahi) i pobožni (Ortodoksi) Jevreji predstavljaju za cionistički projekat sekularne, moderne nacionalne države koji su po ugledu na evropske države započeli evropski Jevreji (Aškenazi). Iranofobija je zapravo u ovoj interpretaciji vid “moralne panike” koja strah od unutrašnjih “kućnih demona” projektuje na spoljni svet, tačnije na Iran. Kako tvrdi Ram “Iran je postao ekran na koji mi izraelski Jevreji projektujemo naše sopstvene strahove od različitosti”(str. 18).
Knjiga je podeljena u četiri dela. Prvi deo govori o načinu na koji je izraelska javnost reagovala na islamsku revoluciju 1979. godine. Ram podseća na strateško partnerstvo između jevrejske države i Irana za vreme vladavine Šaha Reze Pahlavija pre revolucije. Prema “doktrini periferije”, koju je inaugurisao još Ben Gurion, cilj Izraela bilo je uspostavljanje što boljih odnosa sa ne-arapskim bliskoistočnim državama poput Irana kako bi se sprečilo širenje arapskog i sovjetskog uticaja u regionu. Tako, sve do 1979. godine, u izraelskoj percepciji Iran je kao moderna sekularna država predstavljao svetlu tačku u muslimanskom svetu. Iako Iran nikada de jure nije priznao Izrael, ove dve države su održavale snažne vojne i privredne veze. Međutim, tokom revolucionarnih događaja iz januara i februara 1979. godine ova slika će se u potpunosti promeniti. Revolucija je, tvrdi Ram, u Izraelu protumačena u klasičnom orijentalističkom maniru. Ona je pokazala kako Islam i savremena, kapitalistička, sekularna država ne mogu da idu zajedno. Revolucija je tako u potpunosti istrgnuta iz svog konteksta (npr. brutalnost Šahovog režima i njegove tajne policije SAVAK je potpuno zanemarena) i objašnjena isključivo iracionalnošću Islama. Ovakva reprezentacija revolucije bila je rezultat cionističkog orijentalističkog diskursa o Bliskom Istoku kao inferiornom, iracionalnom, zaostalom regionu. Osim toga, u to vreme došlo je i do geopolitičkih promena, pre svega do potpisivanja mira sa Egiptom 1979, koje su umanjile značaj “doktrine periferije”, a samim tim i dobrih odnosa sa Iranom za izraelsku bezbednost.
U drugom poglavlju Ram se bavi izraelskim dominantnim reprezentacijama Irana između revolucije 1979. i terorističkih napada na SAD 2001. godine. On u ovom poglavlju iznosi tezu kako je u ovom periodu formatiran strah od Irana kao projekcija straha etnokratske, sekularne, zapadne, cionističke države od unutrašnje orijentalizacije. Ram ovde iznosi argument da strah od Irana nije rezultat razlika koje postoje između ovih država već zapravo rezultat njihovih sličnosti. Treći deo knjige je posvećen analizi načina na koji su u Izraelu integrisani diskursi o Iranu i diskursi o terorizmu nakon 11. septembra 2001. godine. Iran je predstavljen kao otelotvorenje svetskog terorizma, a svi izraelski neprijatelji postali su samo pipci ove velike maligne hobotnice. U tom ratu, Izrael je pokušao sebe da predstavi kao čuvara kapije zapadne civilizacije, branu protiv islamskog fundamentalizma, istureno bliskoistočno utvrđenje na braniku modernog i prosvećenog Zapada. Na taj način je legitimizovan i rat u Libanu 2006. i opearcija “Izliveno olovo” u Gazi početkom 2009. godine. Konačno u četvrtom poglavlju Ram iznosi analizu izraelskog diskursa o iranskim Jevrejima. Radi se o zajednici od oko 30. 000 Jevreja koji se, kako tvrdi Ram, u Iranu osećaju kao kod kuće i ne žele da se usele u Izrael, komuniciraju međusobno na farsiju, a sebe vide kao Irance jevrejske veroispovesti. Ram u ovom poglavlju pokazuje sa kakvim teškoćama se cionistički diskurs, u kojem su Iranac i Jevrejin međusobno isključujuće identitetske kategorije, susreće u pokušaju da klasifikuje ove iranske Jevreje.
Ramova knjiga se teorijski oslanja na širok spektar poststrukturalnih i postkolonijalnih studija od sada već kanonskih tekstova Mišela Fukoa, Benedikta Andersona i Edvarda Saida do manje poznatih ali podjednako relevatnih doprinosa ovoj literaturi u studijama međunarodnih odnosa, studijama bezbednosti i regionalnim studijama Bliskog istoka. Posebno značajno mesto u njegovom radu zauzima koncept moralne panike, koji u sociologiji predstavlja “periode kada su specifične grupe negativno obeležene kao neprijatelji kosmološkog poretka društva i kao pretnja za njene interese” (str. 17). U pogledu metodološkog pristupa nažalost rad ostaje gotovo potpuno nem. Pitanje na koji način su birani i analizirani tekstovi koji će služiti kao izvor reprezentacija ostalo je neodgovoreno. Ramov stil je jasan i čitak, na trenutke čak suviše “intertekstualan” pa se ponekad gubi granica između njegovih argumenata, sekunardne akademske literature na koju se poziva i diskursa koje analizira.
Takođe Ramova studija, baš kao i izraelska realnost obiluju kontradiktornostima. Međutim, na pojedinim mestima ove protivrečnosti ostaju neobjašnjene već samo konstatovane što ne može da zadovolji znatiželju pažljivijih čitaoca. Na primer, Ram je u pravu kada kaže da neki od 200,000 iranskih Jevreja zauzimaju najviše pozicije u izraelskom društvu (str.116) kao i da oni predstavljaju najradikalnije spoljnopolitičke “sokolove” u odnosu na Iran (str.117). Međutim, na drugom mestu Ram tvrdi kako preostali iranski Jevreji nisu spremni da se usele u Izrael zato što oni znaju da Izraelska država “nije mesto na kome su oni dobrodoški politički, društveno i ideološki” (str. 117). Iz ovakve interpretacije moglo bi se zaključiti da Iran bolje tretira iranske Jevreje nego sama država Izrael kao i da su pojedini iranski Jevreji u Izraelu uspeli uprkos diskriminaciji samo zbog toga što su u potpunosti napustili svoje orijentalno poreklo i “aškenalizovali se” (str. 116).
Ipak, ako je tako kao što Ram kaže, zbog čega onda u Izraelu ima danas skoro deset puta više iranskih Jevreja nego u samom Iranu? Takođe, Izrael nije jedina država na svetu u kojoj je asimilacija način socijalne integracije; i Iranski Jevreji su opstali u Iranu zato što su usvojili strategiju delimične integracije sa dominantnom kulturom. Međutim, u Iranu ne samo da nema visokih državnih fukncionera koji su Jevreji (osim jednom poslanika u Medžlisu koji je zakonom obavezan da podržava anticionističku iransku spoljnu politiku) nego je to i zakonski onemogućeno. U Izraelu svakako postoje klasne razlike između Aškenaza i Mizrahija ali su one daleko manje nego razlike između Iranaca Muslimana i Iranaca Jevreja u Iranu. Ove činjenice Hagai Ram izbegava da primeti zarad konsistentnosti njegove argumentacije što ne ide u prilog njegovoj akademskoj nepristrasnosti.
Uprkos metodološkim kritikama koje joj se mogu uputiti Iranofobija je izuzetno lucidna studija koja otkriva kulturne mehanizme koji deluju u pozadini izraelske bezbednosne opsesije Iranom. Na nivou teorijskog mišljenja njen glavni doprinos je saznanje da konstrukcija neprijatelja može da proistekne ne samo iz straha od njegove različitosti već i od straha od sličnosti koje imamo sa njim, a koje su potisnute i marginalizovane u nama samima.
