Patkica na raskrsnici
Građanski protest, koji je pre nekoliko meseci pokrenut zbog nasilja u Savamali, nalazi se na važnoj raskrsnici. Inicijativa “Ne davimo Beograd” vrlo brzo će morati da se suoči sa dilemom: da li da nastavi kao građanski korektiv bilo koje vlasti, ili da se aktivo uključi u izbornu trku. Moj stav je da ova građanska inicijativa, bez ulaska u izbornu arenu, u postojećim okolnostima ne može da postigne ciljeve zbog kojih je osnovana, a to je pre svega da se “zaustаvi degrаdаcijа i pljаčkаnje Beogrаdа u ime megalomanskih urbаnističkih i аrhitektonskih projekаtа, pre svega Beograda na vodi”.
Protest jeste probudio energiju o kojoj rascepkana, posvađana i programski dezorijentisana opozicija može samo da sanja. Od početka demokratske tranzicije, prvi put je jedna lokalna građanska inicijativa, uz malo novca i mnogo dobrih ideja, uspela da ujedini političku maštu tako velikog broja Beograđana. Protest je za kratko vreme stvorio novo polje ne samo za kritiku aktuelnog ugrožavanja demokratskih tekovina, već i za artikulaciju najrazličitijih političkih glasova. Na istom mestu okupili su se levičari kivni na kapitalizam, liberali ozlojađeni zbog ugrožavanja privatne svojine i konzervativci koji u Aleksandru Vučiću vide marionetu Zapada koja je “prodala Kosovo”. Najviše je u stvari možda bilo onih koji prosto ne mogu više skrštenih ruku da trpe dok ih ponižava jedna bahata vlast koja pobedu na izborima razume kao dozvolu za gaženje zakona.
Mnogi su se odazvali pozivu da dođu na protest upravo zbog njegovog nestranačkog i karnevalskog karaktera. Za njih su institucije sistema izgubile svaki kredibilitet, a političke stranke predstavljaju isključivo sinonim za korupciju i beskrupulozni oportunizam. Iz njihove perspektive, ulazak u institucionalnu političku borbu podrazumeva samo trule kompromise nakon kojih se ubrzo postaje “isti kao i svi ostali”. Reditelj Janko Baljak verovatno je govorio u ime mnogih kada je rekao da je izašao na ulicu “pre svega zato što je to građanski protest i nije previše politike upleteno u celu priču, i da ovu vlast može smeniti samo građanski bunt”. Stiče se utisak da je upravo ovo ograđivanje od političkih stranaka pokrenulo mnoge koji su s pravom duboko razočarani u celokupnu političku klasu da se pridruže protestu.
Ipak, šetnje ne mogu da traju večno, koliko god bile zabavne. Nakon pet održanih protesta, inicijativa “Ne davimo Beograd” najavila je promenu taktike i pojačavanje pritiska. To je ubrzo i demonstrirano tokom poslednjeg protesta održanog 18. jula ispred Gradske uprave kada su pripadnici inicijative pokušali gradskim funkcionerima da uruče ostavke. Taktika je verovatno promenjena kako bi se izbegao zamor i održao postignuti zamajac, ali i kako bi se vlast navela na pojačavanje represije. Budući da je tom prilikom zaista i došlo do prvih malih incidenata, za koje je vlast nespretno pokušala da optuži demonstrante, mogao bi se steći utisak da je ovo dobra taktika.
Nažalost nije. Tačno je da je mirni otpor glogov kolac za međunarodno izolovane autokratije. Postepena radikalizacija građanske neposlušnosti ovakve režime po pravilu navodi na greške koje dodatno krnje njihov klimavi unutrašnji i međunarodni legitimitet. Ovaj scenario u Srbiji nije moguć pošto ona nije ni autokratska, a ni međunarodno izolovana država. Nakon 5. oktobra, proces demokratizacije u Srbiji jeste bio spor i nedovršen, a od 2012. je došlo i do postepenog nazadovanja, posebno u sferi medijskih sloboda. Zbog ovih negativnih trendova, sve češće čujemo kako je Srbija postala “otvorena autokratija” koja “klizi u totalitarizam”. Ipak, uprkos negativnim trendovima, Srbija i dalje spada među slobodne države u kojima se vlast gubi na izborima. Ružičaste naočare kojima vlast sebe posmatra u ogledalu su podjednako varljive kao i apokaliptične naočare kroz koje Srbija nekima izgleda kao Severna Koreja.
U uslovima kada postoje relativno slobodni i fer izbori i druge demokratske ustanove koje iako otežano ipak funkcionišu, od nestranačkih protesta ne treba očekivati previše. O tome najbolje svedoči globalni pokret Occupy koji jeste skrenuo pažnju na socijalnu nejednakost i ograničenja reprezentativne demokratije ali su njegovi politički učinci danas gotovo nevidljivi. Građanski protest Indignadosa u Španiji je pošao drugačijim putem. Umesto da nastavi sa svojim protivljenjem protiv predstavničkoj demokratiji, postepeno izbledi i potone u zaborav, deo ovog pokreta je u međuvremenu prerastao u političku stranku Podemos, trenutno treću po snazi u ovoj zemlji.
Naravno da političke stranke ne bi trebalo da imaju monopol nad politikom. Demokratiju ne čine samo povremeni izbori već i kontinuirana građanska participacija. Problem nastaje kada političke stranke nemaju volju, kapacitet ili interes da prepoznaju, artikulišu i zaštite javni interes i potrebe građana. U takvim okolnostima, odbijanje učestvovanja u institucionalnoj borbi najbolji je način da se sačuva oreol neukaljanog pravednika ali je takođe i najveći poklon dobro organizovanim političkim protivnicima.
Građanski protest protiv projekta Beograd na vodi zadao je glavobolju naprednjačkoj vlasti, i za sada je to to. Napravljen je prostor za javnu artikulaciju marginalizovanih političkih glasova ali ne i za realizaciju njihovih zahteva. Protest bi ubuduće mogao i da uzdrma naprednjačku vlast. Ipak, bez jasne političke strategije, samo raste bojazan da bi nakon narednih izbora na vlast mogle doći političke snage poput Dveri i Radikala koje imaju još manje sluha za socijalnu transformaciju grada koju predlaže inicijativa “Ne davimo Beograd”.
Budimo iskreni: uprkos tome što je ovaj građanski protest verovatno nešto najbolje što se dogodilo građanskom društvu u Srbiji u proteklih petnaest godina, on za sada nažalost nije postigao nijedan od značajnijih ciljeva. Prošlo je više od tri meseca od rušenja u Savamali, a da za to još uvek niko nije snosio odgovornost. Čak i ukoliko bi došlo do kozmetičkih političkih promena u gradskoj vlasti, nema izgleda da će neumoljiva realizacija projekta Beograd na vodi biti dovedena u pitanje.
Vera u to da je režim truo i da će pasti ako se drvo još malo zaljulja zasnovana je na pogrešnoj analogiji sa devedesetim godinama. Uz domaću i međunarodnu podršku i sa ovako slabom i fragmentisanom parlamentarnom opozicijom, Aleksandar Vučić će vladati dovoljno dugo da realizuje projekat koji aktuelnoj eliti služi kao psihološka komenzacija za neostvarene mladalačke snove o Velikoj Srbiji, a od koga će imati samo korist tajkuni. Ovaj netransparentan, nestručan, protivpravan, urbanistički neprihvatljiv i ekonomski upitan projekat je potrebno kritikovati u stručnim publikacijama, medijima ili na ulici, ali ga je jedino moguće zaustaviti na izborima. Bojim se da nikakvi građanski protesti, u odsustvu institucionalne političke borbe, ne mogu da naprave značajnu promenu.
Trenutno se na političkom horizontu nazire samo jedna šansa da se zaustavi megalomanski projekat Beograd na vodi. To je da se energija protesta prevede u političku organizaciju koja će na sledećim gradskim izborima, dakle najkasnije 2018. godine, izbaciti naprednjake iz gradske uprave i započne jednu održivu, transparentnu i urbanistički promišljenu transformaciju grada koja će služiti svim građanima, a ne samo investitorima i elitama. Ovo zahteva da inicijativa “Ne davimo Beograd” svoju kritičku oštricu i fragmentirane ideje počne što pre da pretače u organizovani politički dijalog iz koga će proisteći izborna platforma. Taj put je trnovit, neizvestan i neće se svima dopasti ali trenutno predstavlja jedinu šansu da se zaustavi naprednjačko izobličenje grada pre nego što ono dostigne tačku bez povratka.
