Metaforat
Srbija je u ratu. To su poslednjih nedelja u nekoliko navrata građanima poručili predsednik Boris Tadić i ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Međutim, za razliku od prethodnih ratova koje je vodila Srbija ovog puta nije u ratu ni sa susedima ni sa NATO savezom, već sa organizovanim kriminalom. Neupućeni posmatrač mogao bi se zabrinuti da su do sada srpske vlasti bile u dobrim odnosima sa kriminalcima ali da će zbog spora koji je nemoguće rešiti mirnim putem, vlada svoju politiku morati da nastavi drugim tačnije vojnim sredstvima. Srećom, ili tačnije rečeno nadajmo se, ni jedno ni drugo nije tačno pošto se radi o metafori. Međutim, upotreba ratnih metafora je takođe razlog za zabrinutost, jer kao što Moizes Naim upozorava “kada god ih političari predlože, slede loše politike”.
Da se podsetimo, ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović još 2001. godine najavio je rat protiv organizovanog kriminala. Američki predsednici posebno su poznati po sklonosti da objavljuju razne metaforičke ratove – Lindon Džonson je poveo rat protiv siromaštva, Ričard Nikson protiv raka i droge, Bil Klinton protiv gojaznosti, a Džordž Buš mlađi protiv terorizma. Ratne metafore su u poslednjih nekoliko decenija prodrle u sve pore javnog diskursa. Ratuje se protiv korupcije, pušenja, side, gusara, švercera pa čak i protiv komaraca.
Česta upotreba ratnih metafora je simptom vremena u kome se sve slabije raspoznaju tradicionalne granice između međunarodne i unutrašnje politike, vojske i društva ili rata i mira. Dok se metaforički ratovi objavljuju na sav glas oni pravi ratovi često se eufemistički nazivaju humanitarnim operacijama, upravljanjem krizom ili protivpobunjeničkim aktivnostima. Srbija takođe nije učestvovala u ratovima u Bosni i Hrvatskoj, zar ne?
Objavljivanje metaforičkih ratova je takođe simptom duboke krize demokratskog legitimiteta usled koje se logika vladanja sve više oslanja na upravljanje strahovima građana. U savremenoj “postherojskoj eri”, kada je pravi rat postao nepopularan, političari rado koriste ratne metafore kako bi pridobili podršku, ujedinili građane oko vlasti i povećali svoj manevarski prostor za sprovođenje određene politike. Upotreba ove metafore može i da ima za cilj ostvarivanje užih političkih interesa pošto je dobro poznato da “predsednika ne treba menjati u toku rata”. Ipak, iskustvo govori da je objavljivanje ratova društvenim problemima ne samo opasno već i da uglavnom završava neuspehom.
Metaforički ratovi opasni su zbog toga što otvaraju prostor za upotrebu mera koje inače ne bi bile legitimne – od ograničavanja građanskih prava, preko nepoštovanja podele vlasti pa sve do upotrebe vojne sile. To i dalje ne znači da vlast u Srbiji ima svesnu nameru da rat protiv organizovanog kriminala vodi antidemokratskim sredstvima. Ipak, dobro je poznato da način na koji govorimo o nekoj stvari utiče na način na koji mislimo o njoj, a način na koji mislimo utiče na način na koji delujemo. Jezik nije puka refleksija stvarnosti već ima važnu ulogu u njenom konstituisanju. O tome najbolje svedoči agresivni i kontraproduktivni avanturizam u koji su SAD odveli kako rat protiv droge tako i rat protiv terorizma. Shvativši da je pogrešna metafora stvorila pogrešni mentalitet i pogrešne politike predsednik Barak Obama je nakon dolaska na vlast zabranio Pentagonu da upotrebljava termin globalni rat protiv terorizma.
Objavljivanje rata društvenim problemima uglavnom završava neuspehom pošto je rat pogrešna metafora za njihovo razumevanje i loša osnova za osmišljavanje dobre politike. Metaforom rata organizovani kriminal se implicitno predstavlja kao zlo koje se nalazi izvan države i društva. Stvarnost je naravno mnogo kompleksnija pošto je organizovani kriminal proizvod države i društva u kome živimo. Još je francuski sociolog Emil Dirkem ustanovio da “ne postoji društvo koje se ne suočava sa problemom kriminaliteta”. Organizovani kriminal po definiciji ne može da postoji bez sprege sa državom i svetom biznisa. Tranziciona društva i slabe države posebno su plodno tle za njegov razvoj. U takvim okolnostima moguće je pobediti organizovanu kriminalnu grupu, kao što je pokazala akcija Sablja 2003. godine ali je veoma teško možda čak i nemoguće u potpunosti iskoreniti organizovani kriminal. U džungli možete da posečete drvo ali na njegovom mestu ubrzo će izrasti novo pošto niste uklonili klimatske uslove koji su omogućili da drvo tu uopšte izraste. Pošto nisu uklonjeni uzroci već posledica problema, uništavanjem jedne kriminalne grupe samo se otvara prostor za dolazak nove. Nepromenjena domaća i međunarodna potražanja za ilegalnim robama i uslugama, ekonomska kriza i nezaposlenost, slabost države i njen geografski položaj proizvešće nove kriminalne grupe. Uništavanje Zemunskog klana otvorilo je prostor klanu Darka Šarića. “Pobeda” države nad Šarićevim klanom omogućiće novim grupama da preuzmu postojeće veze i tržište.
Metafora rata stvara pojednostavljenu manihejsku sliku sveta u kome se vodi nemilosrdna borba za opstanak između “nas i njih”. Njenom upotrebom se razvijaju maksimalističke i nerealne ambicije o neophodnosti brze i totalne pobede nad ovim “zlom”. Objavljujući rat kriminalu još 2001. godine tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović obećao je: “Iskorenićemo mafiju na ovim prostorima. Jednostavno to je pitanje: mi ili oni”. Devet godina kasnije ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić u sličnom tonu najavljuje “totalni rat protiv kriminala” i odlučno poručuje da “što se nas tiče, mi ćemo ostati na ovom smeru sve dok ne pobedimo. Ovaj rat ćemo dobiti”. Dobro je poznato kako je završen onaj prethodni rat. Zato, ako je vlast namerila da se ozbiljno uhvati u koštac sa organizovanim kriminalom neka za početak odbaci metaforu rata.
Peščanik 24.5.2010.
